O posledicama takvog roditeljskog stava već smo pisali, i nasuprot mnogim upozorenjima čini se da je takvih roditelja u ovom modernom društvu sve više te da oni uopšte ne mare za posledice koje su postale očite među generacijama dece koja sada idu u školu, čak već i na fakultete
Helihoptersko roditeljstvo koje slikovito objašnjava o kakvim je roditeljima reč, a odlika je relativno mladih/starih roditelja, sve više pokazuju svoje razorne posledice. Pojam helikopter roditelja odnosi se na roditelje koji neprekidno lebde nad svojom decom te imaju onaj svojstven stav da će mama i tata uraditi sve umesto njihovog djeteta, jer eto, neka dete uživa u tome što je malo dete i samo neka ono još dugo ostane takvo.
Naime, koliko god stručnjaci upozoravali čini se da mnogi roditelji radije deluju na svoju ruku smatrajući da baš oni čine najbolje za svoje dete. A tu je jedna reč najočitija: “Zaštita” deteta uviek i svugde. Zaštita od toga da dete ne padne i ne ozledi se, da se forsira razvoj striktno prema kalendaru, do toga da roditelji toliko štite svoje dijete čuvajući ga pod staklenim zvonom i ne dopuštajući mu da išta radi na svoju ruku. I tu leži jedna ogromna zamka koju roditelji, ako jednom u životu shvate, najčešće shvate prekasno. Jer je njihovo dete do tada već toliko naviklo biti zavivisno od njih da se više ne može samo tako otkinuti od roditelja i svega onoga što su roditelji do tada činili za njega. A činili su i čine mnogo toga – od toga da su ih u najranijoj dobi nosili čvrsto uz sebe, nisu dali detetu da se osamostaljuje od najranijih nogu, pa kada krene škola deca jednostavno ne znaju, jer im se ne dozvoljava: biti sama, nahraniti se sama, misliti sama, otići do škole i nazad sama. Deca takvih roditelja ne znaju sama napisati da urade domaći zadatak, o svemu što bi dete trebalo već odlučiti samo, roditelji odlučuju umesto njih pa zato ne čudi da čak i školske probleme ne rešavaju deca već njihovi roditelji.
Pročitajte i Roditelji danas mnogo popustljivi prema deci
E baš je povodom toga napravljen niz istraživanja kojima je cilj bilo prikazati stvarne posedice koje na decu ostavlja takav način odgoja.
“Moram priznati da je vrlo sramotno to što profesori danas doživljavaju u školama i na fakultetima, mestima gde bi glavnu reč trebali imati profesori i deca, a nipošto ne roditelji. No, toliko često profesori znaju naleteti na roditelja koji dolazi u školu poravnati račune s profesorima, gde roditelji insistiraju da se o važnim pitanjima ne raspravlja s detetom već s njima – roditeljima, gde stalno zaboravljaju da bi deca u toj dobi ne samo trebala biti samostalna, već bi trebala biti toliko odrasla da na temelju svojih mišljenja mogu planirati svoju samostalnu budućnost. Roditelji takvim pristupom deci doslovno ne dopuštaju da odrastu.”, potužio se psiholog Mihael Ungar koji inače radi na jednom američkom univerzitetu i u poslednje se vreme bavi pitanjima dece ovakvih roditelja.
Pročitajte i Roditelji, pažnja!
Kako je nastavio u svom izlaganju – “Današnja deca koja upisuju fakultet ne znaju sama ispuniti ni formulare za upis. Profesori doživljavaju takve situacije da ta jeca ne samo da ne pokazaju dovoljno samostalnosti da deluju sama već velika većina njih uopšte nema želju nametnuti se onako kako bi to trebali ljudi u toj dobi. Moderna naobrazba toliko inzistira na samostalnosti tih mladih ljudi, na obrazovanju koje se neće temeljiti na teoriji već na praksi kako bi mogli izučiti mlade ljude koji će znati delovati onako kako to od njih traži moderno društvo, a onda doživljavamo situacije u kojima mi decu želimo potaknuti na učenje, ali roditelji dolaze na razgovor i spočitavaju nam naše znanje, jer eto, oni smatraju da njihovo dete još nije doraslo takvim zadacima. Vrlo često znamo čuti i onu frazu – “s obzirom da mi roditelji plaćamo njihovo obrazovanje, bilo bi u redu da se onda nas roditelje respektuje u našoj želji da tu decu ponekad jednostavno pustite na miru. S takvim zamkama u našem profesorskom radu zaista je teško uticati na decu.”
Pročitajte i Ogorčena mama poručila: Roditelji, prestanite da od dečijih …
A sve to ima još jedan znakovit simptom ovog modernog femonema. Roditelji s jedne strane trepere nad svojom decom, a s druge od iste te dece očekuju samo najbolje rezultate. Zato moderni rodtelji toliko i ulažu u sve one vannastavne aktivnosti smatrajući da na taj način detetu pružaju samo najbolje. No kada dete ne pokaže ni vrhunsko znanje ni vrhunske rezultate roditelji najčešće kreću tražiti krivca. To nikada nisu oni, naravno – već profesori, treneri, društvo – na koncu postaje krivo i dete jer eto, oni njemu žele najbolje, a kako im dete vraća? Trojkom kojom se roditelji ne zadovoljavaju (ta ipak su toliko uložili u svoju dijete). Time se onda ne zadovoljava ni dete, ali ono ponekad jednostavno ne zna i ne može bolje pa onda nastupaju trenuci anksioznosti, depresije, nemoći, odustajanja, ljutnje, iskaljivanja bijesa na usputnim, najčešće nevinim žrtvama.
Škola je jedan problem, no kako se ovaj pojam helikoptera provlači u našem društvu već nekoliko desetljeća (trend je počeo tamo negde 90.-ih godina prošlog stoljeća), psiholozi upozoravaju na još razornije posledice.
I tako se događa jedna jako loša lančana reakcija. Roditelji koji silno štite svoju decu ne uče ih kako da se zaštite sami, ne dozvoljavaju im da budu samostalni, pa od takvog mladog čoveka jednostavno ne možete niti očekivati da će svoju decu učiti kako postati baš to – odraslo i samostalno dete.
Pročitajte i Roditelji naučite razliku: Deca treba da budu vaspitana, a ne …
Tu sada već možemo pričati i o tipičnom karakteru dece helikopterskih roditelja koji svoju nesamostalnost/nemoć/neznanje često kriju iza jedne čvrste narcisoidne maske koja se stvarala godinama i to upravo na temelju stava “Moji će mi roditelji pomoći u svemu. Niko mi ništa ne može dok imam mamu/tatu iza sebe. A to je nešto čemu svedočimo svaki dan”, naglasio je i Ciris Segrin, profesor sa Sveučilišta Arizona koji je sa svojim timom takođe istraživao ovu tematiku, a s kojom su zajednički došli do zaključka da su takva deca uglavnom najproblematičnija jer sustavno očekuju da im se povlađuje bez ikakvog pokrića. A s takvim je ljudima obično najteže živeti i raditi. Takvu decu doslovno mogu trpiti samo njihovi roditelji, a često više niti oni kada konačno shvate da su u želji da svom detetu pruže samo najbolje, učinili baš ono najgore za njih. Nisu im dali da odrastu. I zato, iako se često kaže da su prve tri najvažnije, možda bi se to trebalo proširiti na prvih 13-15-18, jer to je dob do koje bi djeca trebala postati apsolutno samostalna i zrela za život. Do te bi dobi deca trebali naučiti biti orasla, a ne biti deca koja samo posežu za odraslim obrascima ponašanja bez jasnog znanja o stvarnim posljedicama u životu.
Izvor: index.hr
