Сада је и доказано: Нема горег од заштитнички настројеног родитеља

октобар 24, 2016

О последицама таквог родитељског става већ смо писали, и насупрот многим упозорењима чини се да је таквих родитеља у овом модерном друштву све више те да они уопште не маре за последице које су постале очите међу генерацијама деце која сада иду у школу, чак већ и на факултете
rodit
Хелихоптерско родитељство које сликовито објашњава о каквим је родитељима реч, а одлика је релативно младих/старих родитеља, све више показују своје разорне последице. Појам хеликоптер родитеља односи се на родитеље који непрекидно лебде над својом децом те имају онај својствен став да ће мама и тата урадити све уместо њиховог дјетета, јер ето, нека дете ужива у томе што је мало дете и само нека оно још дуго остане такво.
Наиме, колико год стручњаци упозоравали чини се да многи родитељи радије делују на своју руку сматрајући да баш они чине најбоље за своје дете. А ту је једна реч најочитија: “Заштита” детета увиек и свугде. Заштита од тога да дете не падне и не озледи се, да се форсира развој стриктно према календару, до тога да родитељи толико штите своје дијете чувајући га под стакленим звоном и не допуштајући му да ишта ради на своју руку. И ту лежи једна огромна замка коју родитељи, ако једном у животу схвате, најчешће схвате прекасно. Јер је њихово дете до тада већ толико навикло бити завивисно од њих да се више не може само тако откинути од родитеља и свега онога што су родитељи до тада чинили за њега. А чинили су и чине много тога – од тога да су их у најранијој доби носили чврсто уз себе, нису дали детету да се осамостаљује од најранијих ногу, па када крене школа деца једноставно не знају, јер им се не дозвољава: бити сама, нахранити се сама, мислити сама, отићи до школе и назад сама. Деца таквих родитеља не знају сама написати да ураде домаћи задатак, о свему што би дете требало већ одлучити само, родитељи одлучују уместо њих па зато не чуди да чак и школске проблеме не решавају деца већ њихови родитељи.

Прочитајте и Родитељи данас много попустљиви према деци

Е баш је поводом тога направљен низ истраживања којима је циљ било приказати стварне поседице које на децу оставља такав начин одгоја.
“Морам признати да је врло срамотно то што професори данас доживљавају у школама и на факултетима, местима где би главну реч требали имати професори и деца, а нипошто не родитељи. Но, толико често професори знају налетети на родитеља који долази у школу поравнати рачуне с професорима, где родитељи инсистирају да се о важним питањима не расправља с дететом већ с њима – родитељима, где стално заборављају да би деца у тој доби не само требала бити самостална, већ би требала бити толико одрасла да на темељу својих мишљења могу планирати своју самосталну будућност. Родитељи таквим приступом деци дословно не допуштају да одрасту.”, потужио се психолог Михаел Унгар који иначе ради на једном америчком универзитету и у последње се време бави питањима деце оваквих родитеља.

Прочитајте и Родитељи, пажња!

Како је наставио у свом излагању – “Данашња деца која уписују факултет не знају сама испунити ни формуларе за упис. Професори доживљавају такве ситуације да та јеца не само да не показају довољно самосталности да делују сама већ велика већина њих уопште нема жељу наметнути се онако како би то требали људи у тој доби. Модерна наобразба толико инзистира на самосталности тих младих људи, на образовању које се неће темељити на теорији већ на пракси како би могли изучити младе људе који ће знати деловати онако како то од њих тражи модерно друштво, а онда доживљавамо ситуације у којима ми децу желимо потакнути на учење, али родитељи долазе на разговор и спочитавају нам наше знање, јер ето, они сматрају да њихово дете још није дорасло таквим задацима. Врло често знамо чути и ону фразу – “с обзиром да ми родитељи плаћамо њихово образовање, било би у реду да се онда нас родитеље респектује у нашој жељи да ту децу понекад једноставно пустите на миру. С таквим замкама у нашем професорском раду заиста је тешко утицати на децу.”

Прочитајте и Огорчена мама поручила: Родитељи, престаните да од дечијих …

А све то има још један знаковит симптом овог модерног фемонема. Родитељи с једне стране трепере над својом децом, а с друге од исте те деце очекују само најбоље резултате.  Зато модерни родтељи толико и улажу у све оне ваннаставне активности сматрајући да на тај начин детету пружају само најбоље. Но када дете не покаже ни врхунско знање ни врхунске резултате родитељи најчешће крећу тражити кривца. То никада нису они, наравно – већ професори, тренери, друштво – на концу постаје криво и дете јер ето, они њему желе најбоље, а како им дете враћа? Тројком којом се родитељи не задовољавају (та ипак су толико уложили у своју дијете). Тиме се онда не задовољава ни дете, али оно понекад једноставно не зна и не може боље па онда наступају тренуци анксиозности, депресије, немоћи, одустајања, љутње, искаљивања бијеса на успутним, најчешће невиним жртвама.
Школа је један проблем, но како се овај појам хеликоптера провлачи у нашем друштву већ неколико десетљећа (тренд је почео тамо негде 90.-их година прошлог стољећа), психолози упозоравају на још разорније последице.
И тако се догађа једна јако лоша ланчана реакција. Родитељи који силно штите своју децу не уче их како да се заштите сами, не дозвољавају им да буду самостални, па од таквог младог човека једноставно не можете нити очекивати да ће своју децу учити како постати баш то – одрасло и самостално дете.

Прочитајте и Родитељи научите разлику: Деца треба да буду васпитана, а не …

Ту сада већ можемо причати и о типичном карактеру деце хеликоптерских родитеља који своју несамосталност/немоћ/незнање често крију иза једне чврсте нарцисоидне маске која се стварала годинама и то управо на темељу става “Моји ће ми родитељи помоћи у свему. Нико ми ништа не може док имам маму/тату иза себе. А то је нешто чему сведочимо сваки дан”, нагласио је и Цирис Сегрин, професор са Свеучилишта Аризона који је са својим тимом такође истраживао ову тематику, а с којом су заједнички дошли до закључка да су таква деца углавном најпроблематичнија јер суставно очекују да им се повлађује без икаквог покрића. А с таквим је људима обично најтеже живети и радити. Такву децу дословно могу трпити само њихови родитељи, а често више нити они када коначно схвате да су у жељи да свом детету пруже само најбоље, учинили баш оно најгоре за њих. Нису им дали да одрасту. И зато, иако се често каже да су прве три најважније, можда би се то требало проширити на првих 13-15-18, јер то је доб до које би дјеца требала постати апсолутно самостална и зрела за живот. До те би доби деца требали научити бити орасла, а не бити деца која само посежу за одраслим обрасцима понашања без јасног знања о стварним посљедицама у животу.
 
Извор: index.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама