San jednog prosvetara

maj 5, 2015

Dragi moj dnevniče, dani idu svojim tokom. U mom odeljenju i školi sve je potaman. Deca redovno i marljivo uče svoje lekcije. Shvataju koliko je u našoj državi bitno znanje. Moje kolege još pre nego što zazvoni hitaju da im uliju preko potrebne činjenice. Pomoćni radnici i posle radnog vremena čiste, uređuju, popravljaju ono što je potrebno da učionice blistaju.
10150668_10152049018226994_4264938420595475848_n
Kad se školski dan završi, svi mi, delići savršene i skladne celine zvane Sorabija, odlazimo u svoje domove da se zasluženo odmorimo posle još jednog napornog dana u kome smo ostvarili u potpunosti svoje radne zadatke.
I tako taman da zaspim, kad usnih jedan čudan san.
U njemu ja, jadni i mali prosvetar, premijera Aleksandra Lavića. Težak znoj me obliva. Okrećem se levo i desno. On, onako visok i dostojanstven, oštrog pogleda, strogo ukoreva jednog čoveka. Ne vidim u prvi mah ko bi to mogao da bude. Kad ono, prepoznam, voljenog našeg ministra Sergija Glagolića. I on visok i korpulentan, ali se sada nekako zgrčio, smanjio.
Gospodar Lavić:
– Čujem da u našoj lepom otečestvu Sorabiji, ima nekih tamo učitelja i profesora što ne žele da promene svoju svijest i zamisli, moj Sergije, decu skraćeno uče! Misle da im je njihova dobra. A ne vide sve naše građane, kako im je lijepo i divno sa promenjenom, ružičastom sviješću!
Šta si uradio po pitanju tog neviđenog učiteljskog zuluma?
Sergije Glagolić, popečitelj pokorni:
– Gospodaru Laviću, učitelji i provesori teško te optužiše da im krivo mjeriš njiove nadnice. I još ti poručuju ko krivo mjeri stiže ga prokletinja.Smanjio sam im mesečne ajluke, prvo 10 postotaka, a zatim i drugih 15 postotaka. Sve onako kako ste mi vi naredili, najveći gospodaru u svim vaskolikim svetovima. Ali, zamislite, oni i dalje decu skraćeno uče ! Sve im je teže, ne stižu da plate svoje obligacije i još na to golem interez, djeca i žene im kukaju i cvrče, a oni još uvek hoće to sivilo.

Gospodar Lavić:

– Moraću da im se obratim. Sazovi mi sabor učitelja i provesora.

Gospodar Aleksandar Lavić, izlazi pred učitelje i profesore. Izraz lica mu je mnogo blaži i mekši. Ne znojim se u snu, možda se i smešim. Teku mu medne i nežne reči:

– Hvala vam, hvala vam, hvala vam, ne znam koliko puta da vam kažem hvala što ćete dragi moji učitelji i provesori, što jedete teški i prepečeni hleb znojem učiteljskim natopljeni, prekinuti vaš zijan i vaše skraćene časove.

Ja znam da ćete to uraditi jer ja nemam srca da vam više smanjujem vaše mukotrpno zarađene ajluke. Plašim se da ću vam poslati i revizore jerbo deca neće moći da svrše svoje ispite, a čuo sam i da djeca slabo napreduju, da ste ih napustili, da su se raskalašila.
Savetovao bih vas još o popravki svijesti i vašeg ponašanja…
Neki spoljašnji pljesak prekida mi san. Budim se, trljam oči i vidim na velikom ekranu mog televizora profesore kako tapšu i kliču: – Hvala ti, gospodaru Laviću, na tome što si nam ulio tvoju svest!
Ustajem živo i bodro. Košmar je prestao. Priključujem se masi koja kliče i pljeska. Nemir se gubi, toplina mi greje srce. Ja sam Lavićev, on je moj. Ne razmišljam više. Sada samo Njega slušam.
Izvor; nspm.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama