Sastavi za četvrti razred

*Njemu (njoj) se divim – sastavi učenika 4. razreda

 
Njemu se divim
Od svih dragih osoba koje me okružuju, pored majke, oca, bake, brata, na mene je najveći utisak ostavio moj deka.
On se zvao Časlav. On je otac moje majke. Imao je kratku crnu kosu i zelene oči. Iste kao moje. Njegove oči su se uvek smejale, kao da su nešto govorile. Stalno mi jeponavljao da me mnogo voli, da sm mu ja prva radost i sve najdraže na svetu. Mnogo sam voleo da me majka odvede kod njega. Uvek smo se lepo igrali. Nikada mu nije bilo dosadno.
Sećam se kako se smejao sa mnom toliko glasno dami taj njegov dragi glas još uvek odzvanja u ušima.
Mnogo mi je žao što nije dočekao da krenemu školu i pohvalim mu se svojim peticama. Znam da bi ga to veoma obradovalo.
Stalno me je savetao da slušam starije i učio me lepom ponašanju. Ja sam tada bio još mali i  nisam mogao baš sve tako dobro shvatao kao što bih danas.
Imao sam samo tri godine kada me je moj deka napustio. Teško sam to prihvatio. Svuda sam ga tražio i pitao za njega dok na kraju i sam nisam shvatio da ga više nema.
Uspomene na mog deku nikada neću dozvoliti da izblede i on će u mom sećanju uvek ostati nasmejan i drag.
(Veljko Radisavljević, 4. razred)
 
Njemu se divim
Ima mnogoljudi kojima se divim. Dugo sam razmišljao koga da opišem. Rešio sam da opišem svog druga Damjana.
Damjan i ja se ne viđamo često zato što je on iz niša i dolazi samo za letnji raspust kod beke koja živi u mom komšiluku. On je niskog rasta, ima crnu kosu i zelene oči. Voli da igra fudbal i da crta. Igra i razgovor sa njim mi uvek prijaju, nikada mi nije dosadno.
Vrlo je zabavan i duhovit dečko. Voli da sluša muziku i igra kompjuterske igrice. Kada se udružimo pravimo i mnoge nestašluke. Tada nas roditelji izgrde, ali to ne utiče na naše drugarstvo. Pošto smo obojica plahoviti, nekada se i sukobimo, ali to ne traje dugo. Ipak nam je naše druženje preče od ponosa.
Voleo bih da Damjan živi uvek u mom mestu i da idemo zajedno u školu. Tada bi se češće viđali.
Nadam se da će naše prijateljstvo trajati dugo, i kada odrastemo. Znam da smo još deca i da se ljudi vremenom menjaju, ali mislim da će Damjan odrasti u dobrog čoveka.
(Nikola Mitić  4.  razred)
 
Njoj se divim
Svako ima nekoga koga voli i kome se divi. Osoba kojoj se ja divim je moja učiteljica. Ona nas uči već 4 godine, od 1. razreda. Brine o nama i vaspitava nas kao da smo njena deca. Svakoga jutra kada dođe u školu njena pojava i vedri osmeh ispune učionicu radošću i toplinom.
Svakom detetu priđe i objasni mu šta nije jasno. Posebno se zabrine ako se neko od nas povredi. Trudi se da nam na časovima bude zabavno i lepo. Zajedno sređujemo učionicu da bude najlepša u školi.
Svi mi ćemo postati nešto u životu: lekari, mesari, pekari, trgovci, profesori… Često o tome razmišljam i znam da u tome veliku zaslugu ima naša učiteljica.
Uvek će mi odzvanjati u glavi njeni saveti i tople reči i uvek ću joj se iznova diviti.
Volela bih da i ja jednog dana postanem učiteljica kojoj će se đaci diviti.
(Emilija Radenković  4. razred)
 
Njoj se divim
Svako ima nekoga kome se divi. Ja se najviše divim mojoj baki.
Njeno ime je nevenka Lilić. Ima smeđu kosu i braon oči. Uvek je vesela. Ona ima dobru dušu i plemenito srce. Kada sam tužan ona me svojim šalama razveseli. Ja svoju bako mnogo volim.
Uvek je tu za mene. Kada mi treba pomoć znam da je od nje mogu dobiti. Ja to veoma cenim pa pomažem i ja baki povremeno.
Svakog popodneva idemo u šetnju. Njoj pričam neke svoje tajne, poverim želje i očekivanja.
Mnoge moje želje je već ispunila. Uvek drži datu reč i zato se ja njoj divim.
(Nemanja Lilić  4. razred)
 
Njoj se divim
Kada se nekome zaista divimo mora da za to postoje jaki razlozi. Poštovanje i divljenje ne stiču se tako lako. Osoba kojoj se ja divim je veliki borac. Ona nije vodila bilo kakvu borbu, već onu najtežu, za život. I pobedila je!
Zove se Jelena. Ona je moja kuma. Prema priči moje majke, kao mala bila je jedna prelepa, zdrava, vedra i nasmejana devojčica.
Jasam je upoznao kada je imala petnaest godina i vodila tešku borbu sa opakom bolešću. Svi znamo koliko je snage i srčanosti potrebno da se istraje toj borbi. A njoj je to bilo po drugi put.
Nekoliko komplikovanih operacija je podnela sa ismehom na licu. Dok su svi oko nje bili slomljeni i izgubljeni od straha i neizvesnosti, ona oh je bodrila i tešila. Nije dozvoljavala suze i sažaljenje.
I ako mlada, na početku života, suočena sa jakim bolovima i neprospavanim noćima, nije poklekla. Hrabro se borila za život. Samo ona zna odakle joj ta snaga.
Kažu da sreća prati hrabre, a možda joj je i Bog pružio ruku spasa, tek digla se iz postelje. To joj je ulilo dodatnu snagu i upornost. A to je i zaslužila.
Nije odustala od svog cilja. Upisala je fakultet i sa štakama je išla na predavanja i ispite. Završila je fakultet. Oslobodila se štaka i čvrsto stala na zemlju obema nogama. Ne, nije samo stala već je čvrsto nastavila da korača. Zaposlila se i sada vodi normalan život.
Ona je svima primer kako se treba boriti protiv životnih nedaća. Koje god reči hvale ja sada napisao neće biti dovoljne za nju, jer ona zaslužuje mnogo, mnogo više.
 
(Uroš Stanojević, 4. razred)
Izvor: http://ljilja969.blogspot.com/2015/05/4.html