На данашњи дан 1898. године, рођена је књижевница Десанка Максимовић, једна од најпопуларнијих српских песникиња.
Десанка је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду.
У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији).
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други. У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду Десанка Максимовић је преминула. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Била је песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а поједине њене песме налазе се у антологијама поезије разних народа.
Њена песма је увек била сигурна стреха и заклон свакоме ко је обележен осећајношћу, ускраћен за нешто, угрожен. Ретко је који песник у нас као Десанка Максимовић још за живота стекао име и углед и задобио толику наклоност, поштовање и приврженост бројних чиалаца. Десанка Максимовић нема другу биографију сем књижевну, ни другог порода сем песама. Онај ко је читао њене песме упознао је не само њену душу и њено биће, већ и душу народа из којег је потекла.Многе њене песме су позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих начела и уверења, боја и вера, позивала их да прославе и туђег свеца, да уважавају неистомишљенике, да буду строги према својима као што су и према туђим манама. Од свих вредности у животу она је посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
За разлику од многих лиричара, нарочито новијег доба, који су сваки компликованији песнички проблем решавали и сложенијим средствима, наша песникиња је увек ишла за тим да најједноставнијим и најпречим путем допре до таквог замућеног и скривеног језгра какво је људска беспомоћност пред тајном.
Ма колико биле разнолике и неуједначене све Десанкине песме истоврсне су, истим гласом испеване.Мелодија њене поезије је сестра говорне мелодије.
Открива ћитаво обиље нових алитерација и рима, које и када нису измешане са познатим, у контексту некако зазвуће познато; скоро увек су некако природно на свом месту. Десанкина поезија саопштава о љубави, преноси импулсе младости. Љубав је водич у свет, учитељ духа.Бог о коме и коме пева Десанка Максимовић, присутан је свуда и нигде га нема; он је милосрдан и равнодушан; присан и неухватљив; исповедник и странац. Он није сабран у једну жижу, већ је расут у хиљаду могућности, а песникиња нам саопштава да свака од њих може бити, или јесте права. Све те супротности се усклађују у љубави.
Извор: kurir.rs
(Знање.орг/Википедија)
