“Не кажем да су сви професори добри, али је већина часна”

8 августа, 2020

Хрватски писац научне фантастике и професор физике из Славонског Брода, Иван Лутз, на свом Фејзбук профилу објавио је статус који је својевремено изазвао снажне реакције.

Foto: Canva

Нама се чини да је добар тренутак да тај статус поделимо, за оне који га нису прочитали, али и да подсетимо оне који јесу, али су у међувремену сигурно заборавили.

“Јесте ли икада подучавали злостављано дијете?

Јесте ли икада подучавали дијете с проблемима у обитељи?

Јесте ли икада покушали нешто научити дијете с тумором?

Јесте ли икада били у ситуацији да се бојите рећи ријеч „ноге“ јер шеснаестогодишњак из прве клупе никада неће ходати?

Јесте ли икада подучавали дијете послије тешке операције?

Јесте ли икада подучавали дијете без очију?

Јесте ли икада видјели како памти глухо дијете? Како комуницира?

Јесте ли икада младића или дјевојку с дислексијом покушали научити читати?

Јесте ли икада дошли у понедјељак у школу да бисте сазнали да је дјечак којему сте разредник погинуо у аутомобилској несрећи?

Јесте ли икада припремали за матуру дијете које је прекјучер изгубило оца или мајку, а рокови су неумољиви и овиси им будућност од тога?

Јесте ли икада помагали дјетету с епилептичним нападом на настави?

Је ли од вас икада неко видио како изгледа срчани удар код младог човјека?

Јесте ли икада дошли кући својој обитељи након што сте чули да вам ученик погинуо испред школе због неопрезног возача?

Јесте ли икада ушли у разред након што је један колега из разреда умро?

Јесте ли се икада запитали, да и након свега, ја морам рећи: Драги моји ученици, данашња лекција су Њутнови закони?

Јесте ли икада покушали мотивирати дјецу која немају родитеље?

Јесте ли икада некоме били ослонац баш у свему? Јесте ли икада реагирали на вршњачко насиље? Јесте ли икада раздвајали дјецу од туче? Јесте ли икада видјели како изгледа вршњачка национална или вјерска мржња?

Јесте ли икада након радног дана били на рубу суза (није патетика)? Јесте ли икада шутјели цијели дан јер се с неким стварима не можете носити? А видите, не говорим о раду у настави, не говорим о предавањима, покусима, вјежбама, тестовима, припремама, новим курикулима, вредновањима, новим облицима наставног процеса… Не говорим ни о пажњи коју морате придавати свима једнако, јер млади су крхки, они нечујни су несигурни, они гласни су још несигурнији. Јесте ли икада покушавали уразумити оца који је дошао оправдавати проблематично дијете? Јесу ли вам икада псовали у лице и говорили да сте након свега безвриједни само зато што неко има лошу оцјену и није учио? Је ли вас икада неки родитељ ухватио за руку и рекао обитељску тајну коју не смијете одати ни својим најближима? Тајну од које се заледите!

И након свега, уђете у разред, насмијете се, узмете ту јефтину креду и покушате нешто научити нашу младост. И онда, та младост напредује, расте, поздравља вас, уважава као што вас никада није држава и окружење уважавало. Јављају вам се и након 10 – 15 година након што су завршили школу, и тада, уза све нове ученике, одвајате вријеме за њих јер: Једном професор, увијек професор!

Јесте ли икада видјели како сиромашно дијете скрива подеране рукаве? Јесте ли икада видјели гладно дијете? Јесте ли икада нахранили гладно дијете? Јесте ли икада били дио њихових обитељи? И да, они добри професори, живе учеников живот, и добар и лош, и сиромашан и богат. Јесте ли икада помислили да сви будући знанственици, спорташи, премијери, предсједници, људи који откривају лијек за болести пролазе кроз наше руке? Јесте ли икада помислили да кроз наше руке пролазе и будуће убојице, силоватељи, лопови… Јесте ли икада видјели ученичко насиље над професорима? Јесте ли икада видјели уплакану колегицу? Јесте ли икада покушали смирити дијете у изљеву бијеса према професору?

Не кажем овдје да су сви професори добри, али кажем да је већина часна. Не кривите њих за своје неуспјехе! На крају, јесте ли икада, сви ви који с толико мржње говорите о нама који проводимо образовање у нашој земљи и желимо вратити понос и образ нашој професији, били у нашој ситуацији?

Јесте ли икада завршили студији физике, математике, кемије? И јесте ли икада, ма колико год вам тешко било, након губитка вољене особе, смрти у обитељи, смрти пријатеља, дошли у школу, навукли осмијех и рекли: Хајмо дјецо, данас ћемо радити покус с лећама. Овдје имате једну, а ја имам још двије јер сам ћорав и стар. И навучете наочале, а дјечји смијех вас лијечи.”

Иван Лутз живи у Славонском Броду и већ петнаест година ради у Средњој школи Матије Антуна Рељковића као професор физике. Завршио је техничку школу у Славонском Броду и дипломирао физику на Осјечком свеучилишту на Одјелу за физику. Пише романе, кратке приче и новеле.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама