Učiteljici prekipelo: Roditelji, brinite o deci i pustite me da radim svoj posao!

decembar 9, 2015

Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega
ucitelj
Nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje. Moj razred ima 23 učenika. Dvadeset tri glavice. Plavokosi, smeđokosi, dugokosi ili kratko ošišani, smeđooki ili sjajnih zelenih očiju, svi su oni moji dragi mališani.
Ponekad mi je to teže objasniti roditeljima nego učenicima. Ove sam školske godine već nakon dva dana znala ime svakoga od njih (i sama sam bila prijatno iznenađena time), a već početkom oktobra postali smo pravi tim.
Kada dolaze na individualne razgovore, roditelje najviše zanima kako se njihovo dete snalazi u razredu, što radi…
Otprilike sredinom nastavne godine u prvom razredu počinju i primedbe:
„Niste primetili da dete A gura moje dete!
„Dete B govori ružne reči i ne želim da moje dete sedi s njim”…
Kad čujem takve primedbe, polako zauzimam obrambeni stav ili preispitujem situaciju. Poslednjih dana roditelji mi, nezadovoljni ponekom slabijom ocenom svog deteta, često govore:
„Kod kuće je sve znao”
„Kod kuće piše kao violina”
„Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet” itd.
Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega… Nedavno sam, čak, primetila jednog roditelja kako hoda levo-desno ispred našeg prozora i zaviruje u učionicu kao da nešto važno krijemo unutar svoja četiri zida. Otvorila sam prozor i pozvala ga da uđe u učionicu, ali je ostao ispred učionice gledajući u naše prozore.
A što mi to krijemo unutar svoje učionice? Što to učiteljica čini da je pojedini učenik drugačiji u školi nego kod kuće? Koje pogrešno dugme pritisnem pa mi učenik ne pokazuje znanje koje, prema rečima roditelja, pokazuje kod kuće?
Ima dana kada taj učenik provede više vremena sa mnom nego s roditeljima, i u razredu je okružen vršnjacima koji, kao i on, imaju određene potrebe. Kad je u razredu, svaki učenik treba da sačeka red da nešto kaže, treba da zna pravila ponašanja u zajednici i da sačeka svojih pet minuta. Ako učenik ta pravila nije naučio u svojoj porodici, svi imamo problem.
Ocenjivanje je javno, unutar razreda.
Vrlo često učenici sami procenjuju svoje znanje, a ponekad i jedni druge ispituju i ocenjuju. Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.
Kriterijumi vrednovanja znanja i zalaganja učenika sasvim su jasni i dostupni roditeljima, pa se oni i sami mogu uveriti što je sve potrebno za odličnu ocenu.
„Danas ne stižemo to da kupimo, kupićemo neki drugi put” – pribor naš svagdašnji. Možda zvuči smešno, ali zbog takvog odnosa prema obvezama s nekim roditeljima vodim veliku borbu.
Učenici ponekad nemaju sveske, ne donesu potreban pribor za likovno, ne drže se rasporeda, za projekt „Jedi zdravo, budi zdrav” ne donesu nijednu namirnicu, ali prvi su u redu kad treba probati slatkiš. Prvi put svakom učeniku progledam kroz prste, pozajmim mu ono što mu nedostaje, snađemo se, no onda zaboravljanje pribora polako pređe u naviku ili mi pak roditelj na individualnim razgovorima kaže:
„Znate, mi radimo i ne očekujete valjda da svakog dana zavirujemo u školsku torbu sveg deteta i pazimo šta mu je potrebno!”
Još nisam nabavila čarobni štapić pomoću kojeg bih mogla, zatreba li, da stvorim 10 dodatnih svezaka ili pet vodenih boja ili, pak, kao neki dan, 12 crnih flomastera. Ali roditelju je važno samo njegovo dete, a ja u razredu imam dvadeset troje dece! Roditelj ne nabavi za svoje jedno dete, a kako ću ja za njih desetoro…
Moji đaci rado mi pričaju svoje male životne priče. Slušajući ih, jasno mi je da naš razred postaje važan deo njihovog života, njihova nova porodica. Povezanost s tom školskom porodcom kod nekih učenika je posebno snažna i dugotrajna.
Stoga molim roditelje da veruju mojim procenama, a u vlastitoj kući neka budu principijelni roditelji koji će od svoje dece tražiti da reše zadatke koji su im namenjeni. Neka učestvuju u životu svoje dece i u vlastitom domu, govore o školi afirmativno podstičući ih na učenje.
Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece. Oni neka budu roditelji, a meni neka dopuste da budem učiteljica! Jer, nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.
 
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


29 komentara na "Učiteljici prekipelo: Roditelji, brinite o deci i pustite me da radim svoj posao!

  1. Ivana kaže:

    Svaka cast!

  2. Tijana kaže:

    Bravo koleginice. Svaka rec vam je na mestu!

  3. Lola kaže:

    “Kad je u razredu, svaki učenik treba da sačeka red da nešto kaže, treba da zna pravila ponašanja u zajednici i da sačeka svojih pet minuta. Ako učenik ta pravila nije naučio u svojoj porodici, svi imamo problem.” To nije problem, to se uci u skoli. I nije neophodno da se nauci odmah, bitno je da ga naucete. Vi. Mozda smo se namucili da svoje dete dobijemo, pa nam je u kuci bitnije da cujemo sta ima da kaze nego da kao uplaseni mis “dodje na red”.
    “Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.”- Zasto je lose detetu pomoci da dodje do tacnog odgovora? Time cete steci njegovo poverenje jer ce znati da u skoli ima ko da mu pomogne. Mali podsticaji su u glavama prvaka izuzetno vazni.
    “Još nisam nabavila čarobni štapić pomoću kojeg bih mogla, zatreba li, da stvorim 10 dodatnih svezaka ili pet vodenih boja ili, pak, kao neki dan, 12 crnih flomastera. Ali roditelju je važno samo njegovo dete, a ja u razredu imam dvadeset troje dece! Roditelj ne nabavi za svoje jedno dete, a kako ću ja za njih desetoro…” Evo vam carobni stapic, u svesci ili blokcicu neka sami upisu sta je to sto moraju doneti. Ima roditelja koji proveravaju skolske torbe ali ima ucitelja koji na silu hoce decu da nauce da brinu o svemu. Deca su deca, naucice. Njegovo velicanstvo trenutak, naucice.
    “Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece. Oni neka budu roditelji, a meni neka dopuste da budem učiteljica! Jer, nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.” Volela bih i ja da verujem uciteljici svog deteta ali me je previse puta slagala. Mi roditelji moramo biti a vi da budete ucitelj hocete. To je Vas izbor i ucitelji obicno imaju ceo razred ali to su odabrali i za to se skolovali. Imate izbor. Mi, roditelji, nemamo.

    1. Zoka kaže:

      Imate izbor, decu ne donose rode!!! Prvo pisete da ste se namucili da dobijete dete, a onda da nemate izbora-da MORATE (a ne da zelite) da budete roditelj. E sa mnogo takvih ljudi se susrecu prosvetni radnici. Naravno, ima i onih divnih roditelja koji su spremni na saradnju jer znaju da zajedno radimo u interesu dece.

      1. Gaga kaže:

        Svaka cast.Roditelj sam jednog sedmaka,koji je dobro,odgovorno dete i odlican ucenik!Stojim pri tom da su roditelji tu da vaspitavaju decu,a ucitelji,nastavnice da ih nauce!

    2. Sanja kaže:

      Roditelj ne morate biti… pogresna postavka dovodi do losih rezultata

    3. Natasa kaže:

      Uciteljica bira da bude uciteljica a ne mama, tata, baba. Ako je dete jedino u porodici nema reda u kojem mora da ceka, zato ce u skoli da nauci. To se zove socijalizacija. I kad ce roditelji vise da shvate da su deca potpuno drugacija u skoli i kod kuce.

      1. Sanja kaže:

        Ne bih se složila sa Vama skroz. “Čekanje u redu” se ne uči samo u školi. Može se naučiti i u prodavnici ili recimo igralištu. Ako sam dobro shvatila komentar ispada da ako imamo jedno dete, dok ne krene u školu, ne može naučiti recimo to čekanje u redu.

    4. uciteljica kaže:

      Rizikujuci da izazovem vas gnev, moram da primetim da ste ili povrsno procitali tekst, ili spadate upravo u onu vrstu roditelja o kojima autor teksta pise. Ne zelite da vidite i priznate da svako od nas ima razne uloge u zivotu i drustvu, pa tako i ucitelji i deca. Vi zelite da uciteljica gleda vase dete vasim ocima, kao svoje rodjeno i prizeljkivano dete. To niti je moguce, niti potrebno, niti ucitelj tome sluzi.
      Nije previse ocekivati da deca od sedam godina od kuce ponesu neke socijalne vestine i postovanje prema drugima. Ne, ucitelj ne treba da krece od nule i da sve nauci decu. Ako je vama zaista najvaznije da cujete sta vase dete “ima da kaze”, dozvoljavate mu da prekida druge dok govore i namece se, time ga ucite da ne postuje ni vas ni druge.
      Nismo svi isti, ali smo svi JEDNAKI, Verujem da takvu jednakost cenite kada cekate u redu, kada ste kod lekara, kada konkurisete za posao. Trebalo bi da je cenite i u skoli (i naravno, nisu ni sve uciteljice savrsena, ali sada nije o tome rec).

    5. ivana kaže:

      Kako mislite da se čekanje na red ne uči kod kuće? Moje dete ima dve godine i ja je tome učim. Ona smatra da u prodavnici treba da ide pravo na kasu ali objašnjavam da ima ljudi koji su stigli pre nas i da moramo da čekamo. Učim je da ne upada u reč drugima, da sačeka da neko završi pa onda da priča. Ne može da bude opravdanje da je ona dete jer će tako izrasti u nevaspitanu tinejdžerku, devojku i ženu. Iz potpuno sam druge struke ali verujem da učiteljicama i vaspitačicama uopšte nije lako. Nedavno se u vrtiću desilo da je trčala kroz sobu u vreme kad je trebalo da se spremaju za spavanje, da nije poslušala vaspitačicu kada je rekla da ne juri i preletela preko neke klupice i čelom udarila u ormar i zaradila modricu. Vaspitačica se izvinila a ostala sam u šoku kad mi je rekla da imamo pravo da podnesem prijavu protiv vrtića i vaspitačica. Zašto bih? I meni je pala bezbroj puta. Niko je nije namerno povredio. A za mene ostaje misterija kako dve vaspitačice u jaslicama čuvaju petnaestoro dece.

    6. mrki kaže:

      E odje je svaka na mjestu. Svaka cast. Uciteljice draga,evo mi imamo zelju da procitate ovaj komentar, pa da dobro preispitate svoje metode. Jer ipak su to mala djeca koja su tu i da nauce od vas a ne da se ponasate kao da ste popili svu pamet svijeta, sto se po tekstu vidi da ocigledno niste. Razumijem,htjeli ste da se napravite i vazni i pametni,ali je ispalo jako jako ruzno.

    7. Verica kaže:

      I učitelji su roditelji, takođe! Sve njih gledamo kao svoju decu, pa nije retkost da im budemo i mame i tate, drugari, izigravamo hitnu pomoć, vozimo kući kada je nevreme, itd…

    8. Isto roditelj kaže:

      Problem koji imate sa uciteljicom, a vezan je za laganje je individualan i odnos izmedju vas dve. Morate to resavati sto pre. Lagati nije u redu ma koja profesija bili osim ako ste u udruzenju lazova srbije. To sto je neko dete mukom dobio ne znaci da ga mukom treba da vaspitava jer ce sa tom istom mukom kasnije u zivotu da pravi probleme svima nama jer malo dete mali oroblem veliko dete veliki problem. Sto se tice primedbe o izboru profesije je krajnje primitivna. Uciteljica u tekstu trazi da se roditelji ne mesaju u njen posao vec da preuzmu ulogu roditelja iako su dete sa mukom dobili. Samim tim ostavice njoj prostor da se bavi profesijom koju je izabrala. Uostalom na pravi nacin i argumentima vi mozete da promenite uciteljicu mozda skolu na izborima ministra dok ona ne sme da zameni vase dete za bolje.

    9. Vesna kaže:

      Tako je…

    10. Zorica kaže:

      I roditelji biraju da budu roditelji.

  4. lili kaže:

    “Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.”- – ova rečenica je objasnila sve. Vaš pristup poslu, Vaš odnos prema djeci, Vaš stav prema ljudima uopšte. Zar niste srećniji kad dijete “otvorite”, kad vidite da zna ali da se plaši, kad mu gradite samopouzdanje jednim klimanjem glave, a ono poleti od sigurnosti, kad osjetite da mu malo treba da stekne neophodnu samouvjerenost za život, a Vi mu je pružite jednim šuškanjem prvog sloga, kad vidite da ono može, ali ga sputava nesigurnost, stid, strah od neprihvatanja i ismijavanja. Mnogo sam se razočarala, mislila sam da je ovo plemenit poziv, gdje djetetu pomažete da postane čovjek, a ne robot koji će biti nagrađen visokom ocjenom samo zbog odrađenog posla. Zaista se nadam da ćete i Vi pročitati neke komentare i naučiti nešto i od roditelja. Nisu svi ni roditelji ni učitelji isti tako da ne možete kategorizovati ljude. Kako ih učite obavezama, redu, disciplini tako treba da ih učite samopouzdanju i ohrabrenju za život u džungli. Hvala Vam što otvoriste oči onim roditeljima koji su u Vama vidjeli saradnika i partnera u podizanju njihovog djeteta.

    1. Mama L kaže:

      Najviše mi se dopao Vaš komentar. I slažem se sa Vama, ali slažem se i sa učiteljicom. Ja sam od onih roditelja koji ne vole mešanje u vaspitanje mog deteta ali s obzirom na vreme koje ono provede u školi dozvoljavam da mi se sugeriše gde možda trebam više da obratim pažnje. Nemojte da se hvatate za svaku rečenicu koju učiteljica napiše jer ne može se sve objasniti i precizno reći u pisanoj formi. Živa reč je veći pokazitelj onoga što mislimo. Sa Vašim tekstom se slažem kada je u pitanju dete prvog razreda. Dete koje je u drugom, trećem i četvrtom razredu, po meni, ne može dobijati pomoć u odgovaranju, jednostavno dete zna ili ne zna. Ocena upravo to i pokazuje. Znanje i suprotno. Roditelj je taj koji kod deteta treba da izgradi samopouzdanje a ako se dete plaši ili je npr. tremaroš, učiteljica je ta koja treba to da signalizira roditelju da ”poradi” na tome. Da li smo mi dobijali pomoć u odgovaranju? Da li je iko smeo da dođe kući i kaže roditeljima kako učiteljica ne pomaže pri odgovaranju? Tada se stvarno znalo koji je posao učitelja a koji roditelja. Toliko smo otišli iz jednih krajnosti u druge da uopšte nije čudno što nam je školstvo toliko propalo. Naravno, sve ovo što pišem odnosi se na normalne roditelje i učitelje (ako uopšte znamo šta to znači), sa idiotima je nemoguće sarađivati, ma sa koje strane bili. Pozdrav svima 🙂

    2. Aleksandar kaže:

      Jedna mala opaska, ocene nisu ni visoke ni niske ali posto vi (namerno malo slovo) imate dijete a ne dete, ono treba a verovatno i mora da se malo pogura. Zasto bi postovalo pravila koja vaze za svu decu? Tuga za nase drustvo je, sto vi mislite da ste u pravu…

      1. lili kaže:

        Eto kakvo smo društvo. Gledamo pravolinijski i uniformisano. Gospodin smatra da imam dijete, po necemu krivo sto raste na ijekavskom govornom području koje treba pogurati. Neće biti tako. Majka sam dva odlična đaka vukovca i prosvjetni radnik. Ovo je samo moje mišljenje, jer već rekoh nisu svi učitelji isti. Evo, prva ja nikad nisam u svom poslu imala ovakav odnos prema dJeci. Možda je to pogrešno, ali sad znam sigurno da su moja dJeca srecnija i sigurnija u sebe.

    3. Tatjana kaže:

      Niste obratili pažnju da je učiteljica napisala “kada ispitujem za odličnu ocenu”. I potpuno je u pravu. Dete treba bez pomoći i potpitanja da odgovori na postavljeno pitanje ukoliko želi da dobije 5. Ukoliko učiteljica pomaže, to nije za odličnu ocenu. Uostalom, budite sigurni da u višim razredima deca imaju potpuno drugačiji tretman i da je svaka dobra učiteljca toga svesna i da na ovakav način priprema decu za ono što ih čeka.

  5. Vesna kaže:

    Da li ste tacno procitali sta je uciteljica napisala? Ona rece da onome ko odgovata za odlicnu ocenu ne pomaze sto je I logiicno jer onaj ko zeli odlicnu ocenu treba da je dobije za samostalno, sigurno znanje. Samouverenost se stice potvrdom za uspesan odgovor (rad) na kraju, I tako je odlicna ocena ta koja ce, ako je zasluzena, dovesti do samopuzdanja.

  6. Shadow kaže:

    Oni koji se pronalaze u ovom tekstu ocigledno izvlace reci i recenice iz konteksta, jer ako do sada i sami ne vide gde grese, ovakav tekst im sigurno nece pomoci.

  7. Tatjana kaže:

    Poštovana učiteljice, Vaš tekst je odličan. Potpuno ste u pravu. U svemu. Neodgovorni roditelji produkuju (ne usuđujem se da kažem vaspitavaju) neodgovornu decu. Bahati roditelji produkuju bahatu decu. Takvih je sve više. Odgovorne, lepo vaspitane i samouverene dece je malo. Veliki je problem što mnogo roditelja smatra da učitelji treba da vaspitavaju decu, da ih uče lepom ponašanju. Svi se svima mešaju u posao i svi sve najbolje znaju. Roditelji, bavite se svojom decom kod kuće, pustite učitelje i nastavnike da rade svoj posao. Velika većina njih to radi kako treba.

    1. ivana kaže:

      “Svi se svima mešaju u posao i svi sve najbolje znaju”. Ovom rečenicom ste rekli suštinu. Meni je muka od sveznalica i svaštamajstora jer takvi ni šta znaju niti šta umeju. Svoje dete ću učiti da ume da veže pertlu, da samo obriše guzu (verovali ili ne znam prvake koji to ne umeju) a tablicu množenja ću ostaviti učiteljici osim ako dete ne pokaže interesovanje za istu.

  8. Baja kaže:

    Pa šta kad ni roditelji nisu vaspitani.

  9. Baja kaže:

    Ljudi nemoj se nervirate. Biće bolje.

  10. Perica Kojot kaže:

    Svaka čast na tekstu, odlično je sročen i slažem se praktično sa svim. Jedino što mi smeta je što je preveden sa hrvatskog. Zar nemamo dovoljno domaće pameti, nego moramo da uzimamo tuđe tekstove? Jeftinije je ovako, brže, lakše?

  11. Bibi kaže:

    Prosvetni radnici su u poslednjim decenijama izgubili postovanje roditelja, nazalost moram da kazem: ne bez razloga. Previse je kukolja u tom zitu… O najrazlicitijim primerima bih mogla da pisem godinama, i o svetlim primerima, ali mnoooooogo vise o onim koji ne prilice prosvetnim radnicima.
    U ovom clanku za mene je problematicno upravo to sto uciteljica/autorka teksta ne daje za pravo da se njen rad procenjuje i ocenjuje. Dragi prosvetni radnici, pravo roditelja je, cak i obaveza, da “ocenjuju” vas rad. Dokle god sugestije roditelja posmatrate kao kritike, i dokle god kritike roditelja posmatrate ko napad na Vasu licnost, prava saradnja ne postoji. Probajte da uvazite misljenje roditelja, i priznajte, bar sebi, da niste nepogresivi.
    Nazalost, kod ovakvih ucitelja najvise ce ispastati upravo deca – vecina njih nece ostvariti svoj puni potencijal, jer je uciteljici tesko da brine o 23 ucenika u razredu. Ako je uciteljici/autorki teksta zaista tesko da obavlja svoj posao, cak i kada deca ne donesu crne flomastere, cak i kada roditelji dovode u pitanje njene kriterijume, zao mi je sto je promasila profesiju.

  12. Amir kaže:

    Pre svega najbitnije je da je dete fino i kulturno vaspitano da zna za red, rad i disciplinu. Dete nije donela roda nego su ga nacinili roditelji koji treba da vode o njemu racuna i da ga neguju kao biljku ako se biljka ne ispravno neguje ne ocekujte dobar plod. A ako sve ide kako treba onda ce i to dete biti kako treba.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama