Вртићи некад: Обавезно јутарње купање и облачење “заводског одела”

4 августа, 2022

Некад забавиље, данас васпитачице. Пре два века “забавишта и чуваришта” или “малодечије школице”, а по садашњем вртићи. И оновременски сликовити и савремени термини говоре о истом – установама за васпитање, игру и образовање најмлађег нараштаја.

Оснивање првих установа за збрињавање – чување и васпитање предшколске деце у Новом Саду, на самим почецима пре два века, било је мотивисано потребом да се помогне сиромашним родитељима, принуђеним да иду у најамни рад и по 12 сати дневно, а да деца за то време не остају без неге, заштите и контроле.

Прва позната установа за чување и васпитање предшколске деце под називом “Завод за чување мале деце” основан је 1. октобра 1867. године, и у њему су били смештени малишани узраста од три до седам година. Васпитач им је, кажу стари документи, био Давид Сагмајстер, а верује се да је он био и оснивач ове установе. Завод су обезбеђивале богате градске жене, које су припадале удружењу “Прво женско друштво”. Сва деца су плаћала минималну цену смештаја од две до четири форинте. После проверавања имовинске карте породице, на бесплатном боравку се налазило двадесеторо деце.

Велика пажња поклањана фискултури

Забавиље, претече данашњих васпитачица, морале су имати солидно опште и стручно образовање, и да, прописаним начином, забављају и васпитавају, најбрижљивије пазећи, сву децу без икаквог разликовања по сталежу или пореклу, једнаком љубављу обгрле и предусрете.

До 1918. године, односно, до ослобођења Војводине и њеног присаједињења Краљевини Србији, нема писаних података о функционисању и развоју предшколских установа у Новом Саду, али се претпоставља да је их радило пет-шест. Бројали су по 80 до 100 деце, и сви малишани су били у истој васпитној групи, а рад је био неуједначен јер није постојао званични програм. Године 1931. при школама је радило одељење забавишта, а једино чисто забавиште било је у Алмашкој улици, у згради где се и данас налази вртић.

Дечаци и девојчице учили су рецитације, песме и молитве и то обично пре подне, а после подне, певање и ручни рад, игре у песку или у колу. Певање се нарочито неговало.

Тадашња забавишта су имала оскудан намештај, само дугачке клупе са наслоном или без њега, прислоњене уза зид, на којима су деца, једно до другог, мирно седела.

Између два рата, у Новом Саду је радило више забавишта – 11 српских, по једно мађарско, немачко, руско и јеврејско, у њима су, по подацима из 1938. године, била 893 предшколска детета.

О установама за децу за време Другог светског рата нема података, а непосредно по његовом завршетку, 1945. у Новом Саду је отворена дечја установа “Пчелица”, а две године касније, на иницијативу Антифашистичког фронта жена, прве јаслице за децу узраста од три године.

Од децембра 1968. конституисана је установа “Радосно детињство”, која под тим именом постоји и данас.

Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама