Модерно родитељство предлаже два начина да се суочите са испадима код мале деце – игноришите их ако привлаче пажњу лошим понашањем и наградите их кад се понашају лепо. Или их дисциплинујте добро познатом мером „искључења” – одлазак у своју собу или у ћошак. Ово је метода коју примењују милиони родитеља, упркос томе што су сва детаљна истраживања утицаја ове врсте казне на дете показала да она нема никакве позитивне ефекте на понашање.
Дајемо вам четири добра разлога да следећи пут када ваше дете буде имало „фазу” реагујете другачије.
1. Мала деца не могу да контролишу своје емоције
Из једног једноставног разлога – њихови мозгови функционишу другачије од мозгова одраслих. Везе у мозгу ког деце се тек развијају и они, по природи ствари, нису рођени научени да контролишу своје понашање. Како буду одрастали, уз стални разговор и усмеравање и развој можданих веза, научиће да се понашају „друштвено прихватљиво” и да се сами смире кад су узнемирени. Мала деца физички то не могу. Када се понашају хистерично и неваљало они се заправо боре са снажним осећањима која не умеју речима да изјасне, а још мање да исконтролишу.
Нама можда изгледа смешно што дете бесни због тога што сте му сипали млеко у погрешну чашу или што сте му пресекли парче хлеба на пола, али у свету вашег детета те ствари су подједнако важне као што је у вашем свету, на пример, плаћање рачуна или куповина намирница. То што је нешто за нас глупост, не значи да је тако и за дете.
2. Мала деца не могу да се смире сама.
Да бисмо ово објаснили, упоредићемо дете са шерпицом на шпорету у којој вода кључа. Баш као и вода у шерпици, која че кључати док не угасите ватру, тако и емоције вашег детета кључају и кључају док ви не учините нешто да му помогнете. Он сам неће моћи да угаси ватру. Не уме, није му урођено. Ако ништа не предузмете већ посегнете за чувеном методом игнорисања хистеричног понашања, као и вода у шерпици која ће на крају испарити, тако ће се и ваше дете истрошити и престати да плаче. Не, неће он научити се хистеријом не добија ништа него да треба лепо да разговара. Неће, јер ни с њим нису лепо разговарали у треницима кад му је најтеже и кад се бори са својим великим емоцијама.
Оног момента кад се ваше дете смири, знајте да је схватило да на његове вапаје за помоћ нико неће одговорити. Деци су потребни одрасли да угасе ту ватру која кључа, потребно им је наше стрпљење, пажња и разумевање за њихова осећања. Мирне речи и загрљаји. Ако се склоните од њих у тим тренуцима, то је као да сте пустили воду у шерпци да „укува”. Неће они у тим тренуцима размишљати шта су погрешно урадили и како да следећи пут буду бољи. Деца немају капацитет за нешто тако софистицирано. Све што ће научити јесте да треба да потисну своје емоције ако желе да их родитељи поново воле.
Да ли је сада јасније зашто су многи одрасли емотивно затворени, кад имамо у виду да су ово методе које су наши родитељи користили кад смо били деца?
3. Деца се осећају подједнако лоше као и ми када имају емотивну кризу
Бити родитељ у тренуцима када дете има емотивни испад је заиста тешко. Врло често можете имати осећај да дете прави сцене само да би вас нервирало. Увек изаберу најгори тренутак – када сте уморни, када журите или када сте негде напољу. Све што тад осећате је стид, бес, немоћ, чак и губитак самоконтроле. Али заборављате једну ствар – ваше дете осећа то исто! Не мислите ваљда да они уживају у томе што имају емотивну кризу? Замислите на тренутак како је то бити дете у тим тренуцима. Осећате се да немате контролу над стварима које вам се дешавају, а особа којој највише верујете и коју највише на свету волите вас потпуно игнорише баш онда када вам је најпотребнија.
Колико год да је тешко родитељу чије дете пролази кроз напад хистерије, увек имајте на уму да је детету ЈОШ теже.
4. Деца често имају испаде јер осећају да губе контакт са родитељима.
Један од најчешћих узрока тог чувеног бацакања и хистерије је заправо осећај детета да нема добру комуникацију са родитељем. Да ли је то нешто крупно, попут доласка брата или сестре на свет, маминог повратка на посао, због чега мање времена остаје за дете или су у питању свакодневне обавезе због којих немате довољно времена за дете – они то осећају. Овај недостатак комуникације и заједничких тренутака чини децу веома рањивом, збуњеном, уплашеном.
Ево једног примера. Замислите свог супруга да вечерас дође кући са другом женом и да вам каже: „Здраво душо. Ово је моја нова жена, она ће од сад живети са нама и помагаће ти у свему. Ја тебе волим исто као и пре, а вас две треба лепо да се слажете и да се волите.” Како бисте реаговали? Е па, кад доведете другу бебу кући, управо тако се осећа ваше дете. Да ли је онда чудно што се не понаша онако како сте очекивали? А замислите сад, да на његове испаде и емотивне кризе изазване овом променом, ви одговорите казном или игнорисањем, уместо да му помогнете да разуме новонасталу ситуацију?
Не, драги родитељи. Кад ваше дете има емотивну кризу/испад/тантрум, како год га звали, казна и игнорисање нису решење. Тада им је потребно више комуникације с вама, а не мање.
И не, то не значи да им дате све оно што пожеле кад имају напад размажености, како то родитељи воле да зову. То значи да будете уз њих, да им хиљаду пута поновите зашто нешто не може, смирено и с пуно љубави. Чак и ако имате осећај да вас уопште не слушају, то не значи да имате право да се искључите.
Извор: huffingtonpost.co.uk
Приредила: А. Ц.