Знам, ја сам луда, ја погрешно васпитавам децу

јун 16, 2017

Место у ком живим је мало, и нажалост, има само један ваљани парк. Под тим мислим да има целе љуљашке, тобогане и сл. Доста је велик, и има доста клупца са стране за родитеље. Ипак, мени је мука а опет морам ту сваки дан да долазим јер немамо неког избора.

Моја деца имају своје моменте кад су кењкава, лоше воље, немирна итд. Али нису неваспитана и нису агресивна. Обожавају децу и воле да се друже са свима, прва прилазе, лако остварују контакт, деле играчке и грицкалице са свима. Онда дођемо у парк а тамо анархија. Веца деца скаћу са тобогана, гађају се камењем, гурају млађу децу, они плачу, бацају једни другима песак у очи…Моји крену да прилазе, забога да нађу друштво а добију :{ Бежи! Не можеш овамо, ту се ми играмо. Склони се. Марш!}
Обично не седим на клупицама јер скоро никад нема места па ми је драже да сам ту негде, близу деце. Не волим ни да им висим над главом али ту сам у близини. Јуче једна мала стала на улаз од кућице и не да мом трогодишњаку да уђе. Све време му виче бежи, бежи… Он се смеје, покушава на лепо да приђе, види има више деце унутра па хоће да се игра са њима. Она га и даље гура. Не реагујем, чекам да се он сам одбрани. Она крече да га шутира, тад сам дрекнула на њу: НЕ! Она ме гледа бело, кажем свом детету да јој врати то сутирање а он ме јадан гледа збуњено, зашто да удари секу… Видим да не разуме, то није у складу са његовом природом, мирољубив је и воли друство. И како сад ја њега да научим да се одбрани? Њених родитеља нигде, гледам да видим хоће ли неко одреаговати али нема никог да приђе.
Пре неки дан исто у том парку, једна мала нема ни две године све време сама лута кроз парк, пада, плаче, пење се на велики тобоган, пење се на пењалицу, гађа другу децу камењем…стоји поред мене и дозива мајку. Једна баба пролази и попреко ме гледа мислећи да сам јој ја мајка а игноришем је. Нисам баба, нисам, ја своју децу гледам а ово чије је не знам! Мајка је устала након пола сата да је тражи кад је мала већ на улицу изашла. Све опуштено, лагано, без икаквог стреса.
Ово није осуђивање других родитеља и њиховог стила родитељства, не тиче ме се ста ти дете иначе ради. Али кад угрожава моју децу онда ме се тиче! Дакле, ако ћес да приђеш и да одреагујеш тек кад ја мом детету кажем-врати, онда је то проблем. Јер моје дете може да добије батине од твог детета а не може да му врати??? И ко је ту будала?
Вероватно сам ја луда што у данашње време учим децу да кажу; хвала, изволи, извини. Будала сам што им кажем- дај секи| бати играчке, играјте се заједно. А кад моја деца хоће да узму њихове играчке и питају их за њих, добију – неееее, то је мојееее, беееежиииииии. И наравно, родитељи ниста на то не кажу. Мисле, нека га, нека се бори за себе.
Будала сам ја што учим децу поштењу, другарству, дељењу, помагању. Али није све ни до мене. Моја деца су напросто таква. Воле децу, воле. И превише за мој укус. Љубавни су. А мени је то слатко па подстицем. И сматрам да је исправно да су добри и љубазни. Али све више ми се чини да сам се зезнула. А овим начином васпитања ћу изгледа највише њих зезнути.
Требало бих да их учим да буду груби, да скачу што више, да се што више деру ( јер најгласнији је увек вођа), да млађе обавезно прегазе како знају и умеју, да ништа не дају ( по могућству да сви чују то да они не дају), да се хистерично деру ако им случајно неко, не дај Боже приђе….То је ваљда исправно?
Ја бих требала да седнем што даље од њих, да их апсолутно игноришем ( јер то је мојих 5 минута), они нека се побију, нека се изгубе, нема везе… нека плачу, нека се свађају, то је ок? Шта има везе што могу да падну на стакло, на шприц, што могу очи да ископају са штапинама од пола метра којима се мачују, шта има везе што се гурају, ударају, шутирају, уједају…?
Можда бих стварно требала тако да се понашам али једноставно не могу.
Моја деца никада ( ни у самоодбрани) НИKАДА НИЈЕДНОМ нису никога : ударила, сутнула, гурнула, огребала, ујела, почупала, згазила нити рекла-бежи,склони се, не дам.
Знам, ја сам луда, ја погрешно васпитавам децу. Јер у данашње време је лудо бити исправно васпитан.
 
Извор: najboljamamanasvetu.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Знам, ја сам луда, ја погрешно васпитавам децу

  1. Mina каже:

    Nece biti bolje ili lakse ni kada odrastu. Ali nismo mogli da ih vaspitamo drugacije, i suprug i ja smo isti takvi. Neprilagodjeni.

  2. Jole каже:

    Ne postoje samo dve opcije, samo dva ekstrema. Ne moraju deca da budu ili uzuzetno vaspitana ili izuzetno bezobrazna. Postoji i ono između, ja lično ne želim da mi dete bude jedno od tih “ultra giga uzornih” jer ni u Srbiji niti igde drugde ta deca budu srećna i uspešna. Zdravo je biti malo i prefrigan – to je priroda. A što se tiče deljenja igračaka, već je bilo i ovde i na stranim sajtovima dosta članaka u kojima se savetuje roditeljima da ne teraju decu da dele igračke – to je protih njihove prirode i negativno utiče na njihovo samopoštovanje. Pustite decu da se malo i bore – dobro je za njih.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама