Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:
– Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смију се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.
Жена му одговори:
– Како бих ја желела да се тако смијем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој заборавити сутра питати тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.
Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролазећи поред колибе у којој је живио сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смијех и запитао сиромаха који је изашао:
– Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.
Сиромах му одговори:
– Ма није ми потребан твој новац!
И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо “златну јабуку”. Тако, додајемо један другом ту јабуку – ја жени, она мени и од тога смо радосни!
Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи:
– Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?
Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио. Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком… само што се нису од тога смали и радовали. Што да раде, одоше спавати. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.
Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата:
– Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.
Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило ходати. Сиромах, показујући на дете, одговори:
– Ништа ти ниси разумио, драги човече! Ево је наша “златна јабучица”. Свако вече долазим уморан с поља,а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час к мени, час к жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!