Сигурни смо да сте сви слушали своје баке и деке или можда чак и родитеље како причају о временима када су их учитељи терали да, за несташлуке, клече на кукурузу или их ударали прутићем по рукама. Ужасно, зар не? Апсолутно. Ово није и не може бити исправан начин на који се деца васпитавају.
Али, чини се да смо сада отишли у другу крајност која прети да постане подједнако лоша.
Деци се превише допушта код куће
У последњих неколико деценија граница између детета и родитеља је постала прилично замагљена. Штавише, често су деца та која одлучују шта се једе за вечеру, када се иде у кревет и колико остају за компјутером.
Недостатак ауторитета родитеља је главни разлог за промену понашања деце у односу на претходне генерације. Деца ће тестирати границе и померати их докле год не наиђу на забрану, казну или санкције. Какве црне санкције?!
Неки од њих у школу крећу са грозним манирима, себичним ставом и неприкладним социјалним понашањем. Наставницима су руке везане. Не смеју да подигну глас, лупе дланом о длан, а камоли да смире ситуацију тако што ће да удаље дете са часа док се мало не прибере.
Наставници су наставно особље, а не жртвени јарци
Агресивна деца често носе модел понашања од куће и може се десити да буду агресивна према другарима. И онда, када наставник реагује како би то спречио, то исто дете постане агресивно и према њему. Следећи корак је позивање родитеља на разговор. А родитељи најчешће – штите децу, вероватно свесни своје кривице. Јер, ако признају да је дете агресивно, да се лоше понаша, признали би и свој пораз. Зато ће радије рећи нешто попут „а зашто вама увек смета само моје дете“, „јесу сви други добри осим њега“ или „а можда га је тај и тај провоцирао“?
Родитељи данас најчешће крећу у школу да „покажу свог Бога“ наставнику уместо да се замисле:
– да ли њихово дете објективно види ствари,
– да ли има неку одговорност у томе што се десило
– и да ли их је можда мало „лагило“.
Директор касније такође може да приговори наставнику зашто није пробао други метод да доведе дете у ред. За лоше понашање обично је крив наставник, ретко ученик. Он је дете, он не зна, а ти треба да му пружиш добар пример својим понашањем и ауторитетом.
Нити су наставници савршени, нити је њихов утицај на окружење мали. Али деца треба да буду одговорна за своје поступке, а наставници не могу да изађу на крај са лошим понашањем ђака. Потребна им је помоћ надлежних и родитеља.
Мањак последица
Последице су неопходне како би окружење у коме је дете било сигурно и добро структуирано. Последице звуче негативно, али оне су део већег система који штити дете. Јер, знамо и сами да може да се деси да након што дете опсује, прети или баца ствари по учионици, оно на крају не сноси никакве последице за своје понашање.
Потребно је направити озбиљне промене
Ђацима су неопходне последице како би их обликовале и научиле да се понашају на прави начин. Без консеквенци њихово понашање ће само наставити да бива све горе.
У чланку „Али они су љути на мене: Зашто су деци потребна правила и последице“, Кејтлин Алкамо, терапетут из Мериленда каже:
„Деци су потребна правила и границе управо да би могли да их тестирају, али и да се осећају заштићено. Када креирамо структуру и имамо предвидљиве одговоре, помажемо деци да науче саморегулацију.“
Дакле, ако хоћете добру децу која ће да израсту у зреле социјалне људе и ако заиста хоћете да образовање буде битно у овој држави, помозите наставницима да уведу дисциплину. Дајте и њима нека права, а не само дужности.
Мариа Милојковић