Српски језик и књижевност предмет је са највише часова у основним и средњим школама. Ипак, професори српског језика кажу да фонд часова који имају није довољан да би се ђаци описменили у довољној мери и да би им се приближила књижевност. Пандемија је додатно одмогла, а кажу и да су ђаци изгубили радне навике.
О томе како се суочила са изазовом наставничког посла у ери пандемије, да ли српски језик има место које заслужује у настави и шта очекује у новој школској години, разговарали смо са Сандром Максимовић, професорком српског језика и добитницом награде за Најбољег едукатора Србије за 2020.
Сандра, како су изгледали ваши часови у школској години за нама?
Сви учесници у образовном систему суочили су се са озбиљним променама у протеклом периоду – од смењивања онлајн формата и комбинованог модела, преко рада у новим условима – дистанца, маске, скраћени часови, недостатак социјалних контаката, немогућност извођења ваннаставних активности – до сталне изложености страху, медијској буци и хитним дописима Министарства. И све је ово захтевало унапређивање вештина, брзо прилагођавање променама, ослушкивање потреба ученика, родитеља, оснаживање тимова, истраживање нових метода рада, материјала, садржаја, ресурса.
Ако покушам да сумирам најзначајније аспекте тог рада, чини ми се да је мени лично било најзначајније да будем емотивна подршка својим ђацима током изузетно захтевног периода који су прошли. Трудила сам се да ти часови и поред свих потешкоћа и недостатка времена буду креативни и истраживачки. Изузетно сам поносна на своје ђаке који су, упркос свим овим околностима учествовали на међународним конференцијама, добили Унеско признање за посебан ангажман, уписали специјална одељења, као и на колеге и родитеље који су били упорни и посвећени.
Да ли је ова година за наставнике била напорна и изазовна и да ли су понели нека нова знања и навике које ће им помоћи да буду бољи у свом послу?
По природи сам идеалиста, али колико год бих волела да све ово посматрам као изазов који нас је дигитално описменио, донео прилику да процењујемо и унапређујемо свој рад, подстакао да тражимо креативност на новим местима, имам и горак осећај да као професија не бивамо саслушани од оних који доносе прописе и да се све дешава мимо нас. Површински и механицистички. Као основни задатак образовања сматрам развијање креативности, критичког мишљења, слободе, стваралаштва, емоционалне писмености – не дигитализацију.
Шта наставницима данас недостаје да би били још више мотивисани да уче и да се усавршавају?
Управо оно што сам навела у претходном одговору. Недостаје ослушкивања стварних потреба учесника у образовном систему – ученика, наставника, родитеља. Недостају суштинске, дубинске реформе и подршка, уместо свођења читаве професије на папирологију, тестоманију, прописе, права, без потребе и осмишљавања начина за истинско развијање истраживачког духа и заједнице.
Удружење Живојин Мишић доделило вам је престижну награду за Најбољег едукатора Србије. Шта вас је кандидовало за ово признање?
Мада је незахвално говорити о томе, најважнијим делом свог рада сматрам стварање заједнице. Током свих ових година повезали смо се и са институционалном и ваниституционалном заједницом, родитељи су постали истински учесници у нашем раду, наши пројекти су се бавили важним друштвено-ангажованим феноменима – од културе, насиља, образовања, до емоционалног и менталног здравља у време пандемије и то су пројекти који још увек трају. Тако је пројекат „Скровишта Слободишта“, настао реинтерпретацијом лектире „Дневник Ане Франк“ и писањем личних дневника четрдесеторо ученика седмог разреда, настављен у време пандемије, постајући емоционална подршка учесницима. Пројекат је приказан као репрезентативан на Међународној конференцији „Креативно образовање – спремност на неспремност“ и „Фестивалу јавне историје“, добио је и свој зборник радова, изложбу, док је пројекат „Културоциклин“ израстао у сада већ четворогодишњи рад препознат од стране Унеско организације и као репрезентативан изабран за пример из Србије. И све то чини дивну заједницу која се непрестано шири.
Као наставник српског језика, да ли верујете да он у настави има место које заслужује?
И поред највећег фонда часова, изузетно је тешко остварити План и програм, а о општем описмењавању, нарочито борби са утицајем који на језик младих имају онлајн формати, мобилна и интернет комуникација, глобализација да и не говоримо.
Могућности и време које преостају за пројекте, креативну драму, подстицање и неговање љубави према читању, стваралаштву, критичким расправама, развијању медијске писмености – променама које је донела пандемија знатно су отежани. Често се враћам на Витгенштајнов цитат „Границе мог језика границе су мог света“ – и ако заиста подсетимо да је развој језика суштински скопчан са развојем мисли и емоција – има ли важније и хуманије потребе и циља образовног система. Реторичко питање попут овог на које сам управо одговарала.
На крају, не можемо а да не поменемо и нови Закон о родној равноправности који прописује и обавезу родно осетљивог језика у државној администрацији и медијима. Шта Ви, као лингвиста, мислите о томе?
И са и ван становишта струке, сматрам да су најважнији слобода и демократки избор. Са становишта струке, при доношењу оваквог закона изостало је консултовање исте и дубински приступ тематици. И то изнова враћа на игру глувих телефона и вештачки, грубо успостављених и наметнутих „корелација“. Наш језик је утицајем многих околности (од којих је и „дигитализација“ један) већ рањен. И као лингвисту (узгред, захваљујем на формулацији) ово ме забрињава.
Портфолио https://kulturociklin.com/