Одеш у школу без домаћег, добијеш ћушку или идеш у ћошак. Пробаш да преписујеш, ухвате те за зулуф и окрену ка папиру. Причаш на часу без дозволе, ради лењир по руци. А ако се уради нешто незамисливо, клечање на кукурузу је била права казна.
Ово су само неке од техника које су учитељи, наставници и професори користили како би васпитавали ученике у школама. Додуше, данашња деца не могу да верују да је некад заиста постојало клечање на кукурузу те одушевљено испробавају сваку казну.
Информација о усплахиреној деци да „пробају казне“, као што је клечање на кукурузу, долази из Педагошког музеја у Београду. О томе је причао и директор Музеја Слободан Вуксановић. Он је и истакао да деци морају да објашњавају како функционишу казне. Такође, већина деце не зна која је функција старих предмета, попут радија и писаће машине.
У Музеју се могу видети све епохе везане за школство, од времена светог Саве до савременог школства у Србији. Тренутно је актуелна изложба посвећена Милану Кашанину који има и свој кутак, као и Милутин Миланковић. Неке изложбе су на гостовању, попут школства у време Светог Саве, знаменитих жена српске књижевности или Светомира Николајевића.
Педагошки музеј у оквиру сталне поставке има драгоцене експонате. Ту је стара камера која данас вреди око 35.000 евра, глобуси, мапе, опрема за различите предмете у школама и још много тога. Музеј је прилагођен деци, те није „само за гледање“, већ постоје и варијанте „ескејп рум“-а како би кроз праксу упијали знање.
Писаћа машина, телефон на навијање, радио апарат, грамофони, стари телевизори су прави хит код деце јер их остављају у чуду. Тај феномен је добро познат јер је данас све дигитализовано, те деца немају представу о коренима савремене технологије. Директор Музеја наводи да за радио деца углавном мисле да је микроталасна пећница.
Да ли се феномен испробавања казни код деце граничи са моралним начелима?
Реакција деце произилази из чињенице да је физичко кажњавање у савременом друштву забрањено. Постоје друге технике, попут суспензије, искључења из школе, смањења оцене из владања, али ударање или цимање за зулуфе није опција. Груби начини васпитавања деце су одавно превазиђени и психотерапеути наводе да батине нису решење, као ни викање.
Јасно је да се раније у школама поштовао код понашања и да су деца знала ко је старији и како се према особама, које су мудрије и имају више искуства, треба опходити. Данас је мало другачија ситуација с обзиром да неки родитељи, иако је њихово дете криво, не желе да буде кажњено ни на који начин те криве педагоге и наставнике за понашање своје деце (част изузецима јер их увек има). Многи сматрају да је таква пракса установљена јер родитељи желе блиставу каријеру за своје малишане. Нико не оспорава тај део, али је учење дисциплини и вредностима део одрастања, а сви знамо да прва схватања, учења и вредности добијамо управо из куће.
Ту и тамо се чује како су данашња деца неваспитана и како немају основно кућно васпитање. Ништа се не може генерализовати, тако ни ово, али је чињеница да постоје примери где се деци даје да воде главну реч.
Раније су се та начела учила у школама и учитељи су их читали разреду бар једном недељно како би остали урезани у памћењу. Слично као 10 Божијих заповести, није смело да се краде, лаже, псује. Такође, било је битно да ученици живе у слози и да буду мирни и да пазе шта говоре. Свако је морао да буде чист и очешљан, није се смело изостајати из школе без нужде, свако је морао да чува своје, али и туђе ствари и никако да поседује предмет којим може другима наудити.
Сва ова начела и данас би требало примењивати јер су стварала „поштеног и часног човека“ осим казни које су биле батине. У народу и даље може да се чује „Батина је из раја изашла“. Постојао је чак и метод који је описао Вук Караџић „субота ђачка бубота“ где су се деца тукла било да су крива или не. Употреба батина је у Србији забрањена још 1879. године, али се овај метод задржао бар још 100 година након тога.
Батине нису дозвољене ни према коме. Насиље је кажњиво законом, што није најбитније, већ да нико не сме бити тучен и злостављан. Батине никада нису биле одговор, нити би требало да буду, као што не би требало да постоје изговори за насилнике.
Постоје разне методе за васпитавање деце. Како кажу стручњаци, најбоље је прилагодити исте темпераменту детета јер је, ипак, на крају дана, свако човек за себе и сви смо ми различити.
Управо су зато деци незамисливе ове технике. Међутим, и даље је бизарно да желе да пробају нешто што је можда оставило дубоке последице на наше баке и деке, али и родитеље. Учење и знање о историји је важно. Управо зато, Педагошки музеј својим интерактивним методама на занимљив начин учи децу о коренима, како је давно изгледао одлазак у школу. Из овога могу да науче колико је сада лагоднији систем образовања и да не схватају школу као казну, већ да је то институција која ће им пружити знање.
Деца су деца, некад немилосрдна, без филтера и брутално искрена, али смо сви били такви. Понашаће се онако како их учи околина и према томе обликовати своју личност.
Зато је круцијално разговарати са малишанима и едуковати их како им историја не би била страна. Не каже се џабе да је историја учитељица живота.
Извор: rebelgrade.com