Како се понаша ученик који има АДХД?
Пажња је кратког трајања, започиње и прекида незавршену активност, да би започео и прекинуо следећу; прави непотребне грешке.
Ако га прекинемо у раду, споро и тешко се враћа на започету активност.
Одсутност и при директном обраћању.
Тешко прати и завршава инструкције. Лако се омете, лако изгуби циљ акције.
Избегава задатке који траже истрајавање.
Губи ствари, прибор.
Врпољи се на столици, врпољи се док стоји када се од њега очекује мир. Често устаје, врти предмете по рукама.
Трчи, скаче, пење се по намештају у већој мери него вршњаци, у понашању доминира немир, потреба за активношћу и кретањем. Излеће први из учионице.
Превише запиткује, брбља, прича, свадљив је, лако заплаче, раздражљив.
Не може да сачека ред, нпр. увек одговара пре него што неко заврши питање или упада другима у разговор.
Реагује на сваки стимулус.
Без опреза је, склон повредама, “ничег се не боји“.
Прави непотребне грешке.
Одговара пре него што је питање постављено до краја, пре свих у групи, започиње да ради пре него што је саслушао упутства.
Не прихвата ограничења, забране, задата правила.
Њихове бурне реакције на безначајне поводе често плаше другу децу, експлозивни су.
Имају лоше односе с вршњацима, осамљују се, имају ниско самопоштовање и реагују непријатељски на конфронтацију.
Тешкоће у започињању задатка, проблем мотивације, анксиозност, повлачење, сањарење.
Деца која имају неке или већину ових облика понашања делују одраслима безобразно и лењо и изазивају нетрпељивост. Овакав приступ понашању ђака само ствара негативну слику коју преузима околина, али и ђак сам о себи. А заправо нико не схвата да ђак пати од проблема са пажњом или претераном живошћу. Посебно је тужно што овако посматрајући ђака који можда пати од хиперкинетског поремећаја са или без поремећаја пажње (у свету познато као ADHD – Attention Deficit Hiperactivity Disorder) родитељи и наставници не увиђају потребу за помоћи и лечењем, терапијом или адекватном интервенцијом. Дете тако губи шансу и прилику да се мења и развија у правом смеру.
Ђаци са овим озбиљним проблемима често доспеју у старије разреде основне школе, а да проблем није препознат. Најчешће се ни тада не препозна да ђак има психолошки проблем за који постоје начини да се њиме овлада и да се ублаже или избегну последице. Учење и праћење наставе су много тежи и мучнији за овакве ђаке, што неретко резултује лошим успехом, иако они могу да имају способност учења као и други ђаци. Манифестације овог поремећаја могу кроз године да се мењају, али тешкоће у функционисању ако се не потражи помоћ опстају током живота и могу да знатно отежају породични и друштвени живот и рад.
Током основне школе још није касно преиспитати се да ли дете које делује неваспитано и лењо, можда пати од проблема. Стручњак би помогао и родитељима и ђаку да разумеју и покушају да овладају оваквим понашањем и функционисањем.
Кроз причу с родитељима у неким случајевима се види да је одређено понашање започело поласком у вртић/школу, неком значајном променом и фрустрацијом у спољашњем свету. У неким разговорима се види се да је дете све време од рођења и током одрастања показивало повећану раздражљивост, осетљивост, непрестано кретање, немогућност да у миру боји сликовницу или слуша кратку причу.
Порекло овог поремећаја је примарно урођена предиспозиција али мноштво других фактора, социјалних и психолошких битно могу да утичу на настанак, количину и развој симптома. Дете не постаје хиперактивно у школи нити одједном. Цела биолошка, психолошка и социјална историја имају удела у формирању ових симптома.
А шта су позитивне стране АДХД-а?
Ова прича о проблему и поремећају које не треба негирати ни умањивати, непотпуна је ако се не помену неки позитивни облици понашања која ова деца имају и којима се могу истаћи. Већина ове деце има квалитете као што је огроманенергетски набој, могу бити забавна, предузимљива, упорна, креативна, спонтана. Брзо мисле, лако се хиперфокусирају (са пуном пажњом и концентрацијом усмере се на неки задатак који сама одаберу). Они обраћају премало пажње на догађања и информације које их не интересују и које сматрају досаднима, али зато имају способност да се хиперфокусирају на оно што им је интересантно, више од других вршњака. Они могу да се баве неким подухватом или сазнањем које их интересује и у ситуацији која им одговара са много већим жаром него неко други. Њихов ентузијазам може подстицати другу децу да се заинтересују у некој области или активности. Правилним приступом једно понашање из проблема може да се преточи у предност.
Девојчице око три пута ређе бивају препознате као деца са хиперкинетичким поремећајем и поремећајем пажње а један од разлога лежи и у типу испољавања симптома. Чешће ће девојчица имати непажљив него хиперактиван и импулсиван тип симптома, чешће ће да сањаре и имају тешкоћу да усмере пажњу на оно што раде.
И дечаци и девојчице могу ако су врло интелигентни или врло марљиви да компензују ове тешкоће тако да оцене у школи не трпе. Ако је дете успешно у школи али му треба превише времена да учи, услови морају да буду посебни да би учило и било усмерено на задатак. Ако имају проблема да заврше започето, можда треба размислити и попричати са њима колико им је тешко да постигну то што постижу и да ли постоји потреба за консултацијом са стручњаком који може да посаветује и усмери.
АДХД у различитим културама
Занимљиво је и како различите културе различито одгајају децу, али и различито доживљавају оваква понашања па је и учесталост дијагностиковања поремећаја пажње различита у различитим крајевима света. Недавно је указано на приличну разлику у дијагнотиковању и терапији АДХД-а у Сједињеним Америчким Државама (САД) и Француској. Док се у САД гледа на ове симптоме као на биолошки дате и терапија је примарно медикаментозна, дијагнозе су бројне и попримају размере епидемије, у Француској се пажња обраћа на емотивне, социјалне и развојне узроке и препоручена терапија ће бити саветовање и психотерапија а деце дијагностиковане са овим поремећајем је много мање.
Мишљење је неких дечијих терапеута да је одгој Француске деце јаснији и усмеренији и да од раних дана пружају деци јасан „оквир“ и правила понашања. Има смисла претпоставити да су њихова деца временом поунутрила способност да јасно владају својим унутрашњим садржајима и импулсима тако што су им родитељи изнова и изнова показивали да треба. С друге стране, многа понашања деце се сматрају нормалним у Француској док ће се у САД-у, за то исто понашање, размишљати о могућим поремећајима.
Рутина, сигурност и предвидивост, не престрога, али доследна правила.
Мали и краткорочни циљеви, подстицање изведбе, похвала сваког корака убрзо након доброг извршења и најава нових задатака, неки су од корисних приступа када је пажња смањена или немирност изражена. Важно је разумети понашање ђака у контексту и у складу са њиховим снагама и слабостима да би следило адекватно реаговање из позитивног и охрабрујућег угла. Критизерски и осуђујући приступ не помажу у овој ситуацији где понашање детета није проста ствар избора.
Аутор: Прим др Оливера Алексић Хил, дечји психијатар и психотерапеут, Креативна пракса