У исповести за штампано издање Курира од четвртка, Миланка Негић, мајка девојчице Софије страдале у пуцњави у ОШ „Владислав Рибникар“ рекла је да на месту ОШ „Владислав Рибникар“ треба да никне меморијални центар и да ниједно дете тамо више не треба да крочи да би похађало наставу, „јер то није нормално“.
– Мора се показати солидарност, а не да се настави с покушајима да се све ово нормализује. Океј је, и треба, да деца до лета проведу време са својим разредом и наставницима, али ван школе: на теренима, игралиштима, у парковима, нека причају, нек се смеју, нек плачу, нек вриште, нек се грле… Нека нам преко лета сва деца буду у фокусу, а од 1. септембра мора потпуна реформа образовног система – рекла је Негић.
Миланка Негић сматра да деци треба да буде понуђен садржај који ће, пре свега, развијати емпатију, блискост, другарство и међусобно поштовање, а не да све буде само трка за оценама.
– Ја имам и дете од четири и по године, имам воље и снаге да се борим, желим да ми то дете овде одраста и битно ми је у каквом ће друштву одрастати… (…) Сећам се како је, кад сам ја била мала, сваког 21. октобра цело одељење мислило на оно што се догодило у Крагујевцу 1941. и цело одељење је тада плакало, имало осећања, емоције, саосећање… (…) А наше друштво данас нема емпатију, то се у школи не стиче, у школи постоји само нека нездрава компетиција и завист, то је једино што се развија. У школи је највећи акценат на оценама, постоји велики притисак, подигнути су прагови за упис у средње школе, деца су исфрустрирана. Зато притисак с оценама мора под хитно да нестане – изјавила је Миланка Негић за Курир од четвртка.
Уколико на месту досадашње школе буде меморијални центар, деца би ту, каже, требало да долазе једном годишње, у неком примереном узрасту, можда од четвртог-петог разреда.
– То место треба да буде опомена, подсетник, споменик… Да деца од неког узраста иду у посете као што се некада организовано одлазило у Крагујевац. Да се упознају са животима жртава, да се идентификују с њима, да саосећају… А да се овај мали (који је пуцао) више не спомиње ни именом, ни презименом, ни иницијалима, да се не објављује његова фотографија, да ни на који начин не буде популаран, глорификован, да се нико никад не би с њим идентификовао – наводи Миланка Негић.
Kao što su uradili sa Brejvikom, ubicu treba ignorisati. On je izgubio svako pravo da se nazove detetom i ljudskim bićem kada je ubio svoje školske drugare. Ne želim da znam da li je bio dobar učenik, da li je išao na takmičenja, niti kako se njegova porodica oseća u ovom trenutku. Oni su takođe izgubili pravo da bilo ko suoseća sa njima kada su svog potomka obučili da overava ljude kao profesionalni ubica. Ko još to radi sa trinestogodišnjakom? Verovatno ne bi bio bolje ljudsko biće, ali svakako bi manje dece izgubilo živote.
Treba govoriti o žrtvama, podsećati nas svaki dan kakve smo divne mlade ljude izgubiti. Treba pomoći i brinuti o njihovim porodicama. Neophodno je ostale učenike izmestiti s te lokacije, makar privremeno. Na tom mestu sve vrišti od bola zbog nedavne tragedije. Teško je samo proći ulicom,a neko misli da decu treba vratiti na nastavu. Živimo u državi kojoj običan čovek nije bitan. Važni ste koliko i vaša platna kartica i partijska knjižica. Na običnim ljudima je da pokušaju da nešto promene. Zbog dece koju smo izgubili. I zbog dece za koju treba da brinemo u budućnosti.
Znam da je u ovom trenutku mnogo teško roditeljima nastradale dece, ali ne možemo samo tako reći “ukinite školu“.
Nije škola samo zgrada. Nju čine učenici i zaposleni. Gde ćemo sa njima? Roditelji mogu da ispišu svoju decu i upišu ih u neku drugu školu i to vrlo brzo. (Ne primećujem da su to uradili.) Ali, kako ćemo “ispisati“ zaposlene?
Što se tiče pritiska za bolje ocene, setite se ko je taj ko pritiska decu.