Још једну фигурицу Супертинкса (поред најмање 80 колико већ има), још једну, седму плишану мачку, још један аутомобил на даљинско управљање… јер је ваљда четири мало?
Могу ли, могу ли, могу ли? Чинило ми се да, ако уђем у фарбару, они ће наћи нешто што им баш јако треба и без чега од данас више не могу.
Тако је то изгледало некад, док су били мањи. Окоме се на мене тако што најпре почну са упорним молбама, што се даље настави на дурење, да би, када виде да им стварно нећу купити, све ескалирало једним испадом беса. Наравно да се то није догађало свакодневно, али мени је тада деловало као да ме моје сопствено дете мучи и исцрпљује сваки божји пут кад одемо да купимо хлеб и млеко.
Али, поред тога што сам увела ону већ много пута помињану праксу, а то је разговор пре поласка у продавницу о томе шта се купује, а шта се може евентуално ставити на списак жеља за неки следећи пут, извела сам и још један једноставан „трик“.
Све то ми је било важно не само да бих избегла тантруме и сукобе са својом децом, већ и зато што сам желела да их научим вештини одлагања задовољства која је једна од кључних за будући успех. Важнија и од успеха у школи и од IQ-a. Уз то, деца која умеју да контролишу импулсе на здрав начин, носу ту веома важну способност у одрасло доба.