Да ли треба да се бринем ако моје дете има замишљеног пријатеља? (из перспективе психолога)

Током детињства, многа деца у својој машти стварају имагинарне светове и измишљене пријатеље. У већини случајева, ово је здрав и креативан начин дететове игре. За родитеље, ипак, често представља бригу: да ли је овакво понашање нормално или указује на проблеме са менталним здрављем детета? Психолог и психотерапеут Николина Милосављевић каже да је такав начин игре у већини случајева нормалан и користан за развој детета. У нашем разговору, Николина објашњава феномен замишљеног пријатеља и саветује родитеље како да разликују нормалну, маштовиту игру деце од ситуација када би требало да се обрате стручњаку.

Који су могући разлози због којих дете развија замишљеног пријатеља?

Многе студије на ову тему говоре у прилог томе да је то једна нормална развојна фаза великог броја деце. У једном истраживању дошло се до податка да je чак 65% деце до 7 година у неком тренутку у свом животу ималo замишљеног пријатеља, док скоро трећина деце узраста од 5 до 12 година такође може имати замишљеног пријатеља.

Ти „пријатељи“ могу бити у различитим облицима: прави људи, неки јунаци из књига/цртаћа, нека животиња и сл. Заправо, већина форми замишљеног пријатеља је здрав начин дететове игре и упознавање света. Деца кроз „разговор“ с њима (иако родитељи то виде као монолог) склапа слику о свету у коме живи, развија одређене социјалне вештине, креативност и психолошку отпорност.  

Постоје и ситуације када је замишљени пријатељ страшан и зао, али суштински ни то, у већини ситуација, не представља патологију. Може се, чак, тумачити и као „екстернализација” неких агресивних импулса, које има свако дете у себи. Када дете екстернализује своје унутрашње непријатне импулсе, заправо помаже себи да их сагледа „из птичје перспективе”, експериментише кроз игру с њима и кроз то их прихвата као део себе и интегрише у своју личност, као важан аспект развоја личности.

У неким ситуацијама замишљен пријатељ се јави код детета када оно пролази одређене промене у животу (на пример, добио је млађег брата/сестру, пресељење, нова средина, нови колектив и сл.) и тај пријатељ му може помоћи да се навикне на новонасталу ситуацију.

Како родитељи могу разликовати нормалну, маштовиту игру детета од ситуације када треба да постоји забринутост због замишљеног пријатеља?

Уколико дете има само замишљеног пријатеља, али нема промене расположења, нити неуобичајене емоционалне раздражљивости и узнемирености, врло вероватно то није патолошки. Другим речима, родитељ треба да се обрати стручњаку ако примети да се дететово емоционално и социјално стање променило у негативном контексту, па оно има учестале емоционалне изливе, узнемирено је, можда има лошији апетит или сан, показује потешкоће у прилагођавању социјалној средини и сл. Али само имати замишљеног пријатеља, не представља јасан знак било какве патологије.

Како родитељи могу приступити разговору са дететом о њиховом замишљеном пријатељу без стварања осећаја стида или кривице код детета?

Родитељ треба да прихвати тог пријатеља као да је стваран. Чак разговор са замишљеним пријатељем може помоћи родитељу да сазна више о свом детету и процени чему замишљен пријатељ учи дете. Такође, родитељ може да постави тањир и чашу са соком тамо где ће замишљен пријатељ седети.

Када је потребно потражити стручну помоћ ако родитељи примећују да дете превише времена проводи са замишљеним пријатељем и занемарује стварне социјалне интеракције?

У већини ситуација замишљени пријатељ је безазлена појава код детета. Међутим, врло је важно да родитељ прати своје дете и да укључи своју интуицију. Уколико примети било какве друге промене у дететовом функционисању које могу да га забрину, увек је корисно посаветовати се стручњаком.

Како родитељи могу подстицати дететову машту и креативност на начин који подржава њихов здрав емоционални и социјални развој?

Најважније што родитељи треба да обезбеде детету, поред задовољења основних потреба, јесте простор и време за слободну игру. Кроз слободну игру дете развија машту, креативност, вештине социјалне и емоционалне регулације. Још боље је уколико се и родитељ укључи у ту слободну игру, тако што ће допустити детету да води своју игру.