У Хрватским медијима је објављена вест да је за више од 4000 деце одложен полазак у први разред основне школе. То је отприлике одлагање за свако десето дете. Неки од разлога су здравствени, неки психофизички или у вези са социјалноемотивном незрелошћу. Ради се, кажу стручњаци, о општој незрелости деце за полазак у школу.
„Сваке године можемо видети све више проблема у неразвијеној финој моторици,, графомоторици. Ученици не знају да држе оловку када дођу у школу, не знају да прате црту на папиру, не знају да прецртају нешто с папира“, рекла је Антонија Миросављевић, председница Савеза директора основних школа.
Да ли је проблем у технологији? Стручњаци кажу – то је сигурно један од проблема.
„Рецимо, деца у вртићкој доби знају када да добију сликовницу, унутар сликовнице понекад покушавају да повећају цветић. Каао што то раде на мобилним екранима, рекла је Миросављевић.
Каква је ситуација код нас?
У разговору са Горданом Јовић, школским психологом и Мајом Радовић, наставницом српског у ОШ „Јован Миодраговић“ дошли смо до неких корисних информација о томе како ситуација изгледа код нас.
Званично, јавне податке о томе који је проценат или број деце која полазе у школу годину дана касније, као ни који су разлози, немамо. На наш упит да нам ове податке доставе, Секретаријат за образовање и дечју заштиту до објављивања овог текста није одговорио.
По правилу, одлуку о одлагању поласка у школу не може да донесе родитељ. Они могу да поднесу захтев за одлагање надлежној Интерресорној комисији наводећи разлоге одлагања који могу бити поткрепљени и медицинском документацијом, али и не морају. Некада родитељи сами имају утисак да дете није спремно за полазак у школу поредећи га са вршњацима и на основу тога подносе захтев за одлагање. Родитељи који на томе инсистирају, траже и мишљење особа које су учествовали у развоју детета (васпитачи, лекари, логопеди, психолози…) и уз свој захтев прилажу и мишљења стручњака.
Процена за потребом одлагања поласка у школу може се обавити док је дете „вртићког“ узраста, те родитељи деце којима је одложен упис у први разред, када дође време за упис у школу, своју децу те године не уписују. У том тренутку школа нема информације о броју деце којима је упис одложен, али наредне школске године има, када родитељ приликом редовног уписа и доношења уобичајене документације доноси и решење Интерресорне комисије.
Број захтева за одлагање у порасту
Чињеница јесте да постоји већи број захтева који долазе од стране родитеља да се полазак у школу одложи, а посебно од стране родитеља чија су деца рођена у јануару или фебруару. Делом би се то могло приписати и чињеници да је законом прописано да се деца рођена од 1. марта једне, до 28. фебруара наредне године, уписују у исту генерацију. Родитељи то често наводе као разлог и сматрају да би требало да деца иду у школу са својом генерацијом као што је то некада било. Ипак, требало би да имају поверења у стручна лица и институције и да прихвате стручну процену, а не да, након извештаја који њима не одговара, поступају по својој вољи. Не тако ретко, дешава се да одлазе од лекара до лекара, док не добију мишљење које њима одговара и на основу кога ће поднети захтев Интерресорној комисији за одлагање уписа у први разред.
А како су се то прваци променили?
О томе да су се деца променила говори се много и често. Променио се и однос према деци, а променило се и родитељство. Међутим, делује да је та промена створила нешто што зовемо „ново нормално“.
Стиче се утисак да су се сви, у неком тренутку, навикли на чињеницу да се све потпуно променило. И перцепција деце и доживљај и начин на који решавају проблемске задатке.
„Једноставно, десио се неки преломни тренутак од ког ништа више није исто и мало тога данас може да буде изненађујуће. Али то нам наравно не даје за право да и даље не инсистирамо на стицању основних, базичних знања и навика без обзира колико то изгледало ‘старо’.“ – кажу наше саговорнице.
Специфична уместо општих знања
Код деце је последњих година карактеристично и то да располажу специфичним интересовањима, информацијама, знањима, али не толико и општим. То може бити резултат и реформе предшколског програма, али и начина на који родитељи усмеравају децу. Они воле неку конкретну област. Рецимо, знају пуно о свемиру, диносаурусима, заставама, карактеристикама неке државе. Међутим, међу том децом је немали број и оних којима недостаје опште знање, општа култура, па ће пре знати да наброје све планете Сунчевог система него да наведу и опишу појаве које се дешавају око њих, нпр. која годишња доба постоје. Укратко, нема оне систематичности у знању која је постојала раније где деца имају нека основна знања и вештине са којима се раније подразумевало да се крене у школу.
Сепарацијски проблеми
Оно што се још може приметити јесте повећан број деце која се нису на дуже од пар сати одвајала од родитеља. Изостали су одласци са колективом на једнодневне или недељне излете у узрасту пре школе. Разлози за страх од одвајања могу да буду различити и у решавању тих проблема треба поступати стрпљиво, најчешће и уз помоћ стручног лица. Никада не треба инсистирати по сваку цену да се то реши на пречац, нарочито не по цену да то за дете буде фрустрирајуће. У случају да родитељ наведе као разлог да дете једноставно није желело да иде, задатак и на родитељу и на свима који учествују у развоју детета јесте да покушају да пронађу разлоге зашто је то дете рекло и шта га с тим у вези узнемирава.
Потребе и жеље
Родитељи данас много више слушају мишљење и поштују жеље своје деце, а не умеју увек да направе разлику између дечијих жеља и потреба. То, дугорочно гледано, може довести и децу и родитеље у различите проблеме, попут ниског нивоа толеранције на фрустрацију, комуникационе проблеме и сл. Испуњавајући сваку жељу детету, родитељи заправо раде против њих.
Учествовање деце у доношењу одлука на свакодневном нивоу је важно и пожељно, али родитељи би требало да знају да је у реду ако дете одлучује који ће ранац или свеску купити за школу, али не и коју ће основну школу уписати.
Осетљивост
У медијима и међу родитељима све се више може чути термин „осетљиво дете“ или „хиперсензитивно дете“. Наравно да постоје и осетљивија деца, има и хиперсензитивне, али је много и презаштићене, која се „крију“ иза назива осетљив. Родитељство често није лак задатак и некада из најбоље намере да свом детету пружимо све најбоље доводимо и себе и своје дете до ситуације да нам било који излазак из комфорне и добро познате ситуације и средине изазива осећај нелагоде.
Не прихватају пораз
Добро је када се деца одгајају у својим породицама са пуно пажње, љубави и разумевања, али као и свуда, важно је направити границу у давању повратне информације деци да су најбоља и најпаметнија, најуспешнија. Ово стога што управо те поруке од стране родитеља код деце стварају и латентни притисак да морају увек у свему бити најбољи и победници. И то је оно што није добро, јер то повлађивање касније носи бурне реакције у средини где неће увек бити победници и где ће морати да се суоче да постоји и неко други вештији, бољи од њих.
Више говорних проблема, али и више свести о томе
Да је број деце с говорним проблемима нарастао толико да је готово сваком другом детету у неком тренутку потребна подршка од логопеда није тајна, али охрабрује чињеница да родитељи у много већем броју ту подршку и користе, односно своју децу на време одводе код логопеда и на логопедске третмане.
Правилан говор један је од предуслова за савладавање читања, али и битан фактор развоја дечјег самопоштовања. Важно је да су то родитељи разумели.