”Детињство је родитељ човекове личности. То је доказано и то су говорили пуно паметнији од мене, а ја понављам. Родитељи морају имати свест да њихова деца имитирају њих и да би тако и требало да буде. Да се дете васпитава личним личним примером, родитељским личним примером, његовом радовању животу. И позоришту. Оно је велика школа и привилегија урбаних насеља која то имају.” – казао је Љубивоје Ршумовић у подкасту Једноставно родитељ.
Наш најпознатији и омиљени живи дечји песник познат је по томе што у својим песмама, причама, шалама, али и када говори озбиљно – увек стаје на страну детета и његове личности. Понекад је оно што говори родитељима тешко да чују, али им је увек потребно да се присете своје велике и незаменљиве улоге у формирању дечје личности.
Говорећи о одрастању своје деце, Бранка, Михаила и Вука, присетио се једне приче из њиховог детињства, када је желео да их некако упосли.
”Требало им је наћи неки посао, а онда сам дошао на идеју – хајде да издајемо кућне новине! То је био један лист који се звао Ршум, радосно, шаљиво, мудро јавно гласило у једном примерку и служи за показивање годима. Деца воле одмах да стварају и треба их упослити да своје руке оспособе за разне масторије. А посебно ако је родитељ или бака код куће. Ако, на пример, мајка кува од куће, треба да дозволи детету да оно скува једном ручак целој породици. То је поверење родитеља које он показује.” – прича Ршум.
Са Ршумом је у подкасту гостовао и позоришни редитељ Божидар Ђуровић који каже да је, ако желимо да будемо потпуно искрени, мали број људи заиста заслужио да добије родитељску улогу.
”Душко Радовић је једном рекао да бисмо децу лакше васпитавали кад би они имали само уши, али не и очи. И суштина јесте у томе да схватимо да то што им говоримо нема много утицаја на њих, ако одудара од онога што нас виде да радимо.” – објаснио је он.
За себе Ђуровић каже да је учитељско дете и да је одрастао у умереном сиромаштву, као и многи у то време.
”У кући у којој сам одрастао имали смо дивну библиотеку. Ја сам био најмлаже дете, треће. И тад смо имали две могућности кад нам је досадно. Или да читамо или да се играмо. А нигде дете није озбиљније него кад се игра. Кад би одрасли били у животу озбиљни онолико колико су озбиљна деца кад се играју, овај свет био би другачији.” – верује Ђуровић.
Он сматра да је суштина родитељства у две ствари: љубави и посвећености.
”Породица је божја воља, а наша је обавеза да децу васпитавамо и да добро бринемо шта пред њима радимо. Највећим животним неуспехом сматрам имати лошу децу. То је највећа људска мука коју човек може да има.” – испричао је Божидар Ђуровић.
Љубивоје Ршумовић саветује родитељима да што чешће удостоје дете да каже своје мишљење о разним темама.
”Од најранијих година питајте дете – а шта ти мислиш о овоме? Како би ти то урадио? Да им укажемо поштовање. На то је својом књигом ’Поштована децо’ указао и Душко Радовић.” – сматра Чика Ршум.
Божидар Ђуровић каже да је у породици био најмлађе, треће дете и да је много научио од свог брата и своје сестре.
”У нашој породици сви смо имали неке своје задатке, сходно узрасту. Није нама неко наређивао, него смо помагали колико смо могли. А та игра између деце ствара вид комуникације који се касније губи. А ово што се тренутно догађа у Србији, са студентима, мени даје једну неописиву наду да ће се та деца зближавати и учити да се воле. Да нам неће виртуелна љубав бити љубав, ни виртуелно пријатељство – пријатељство.” – каже Ђуровић.
Једне лекције из свог детињства присетио се и Ршум, а то о чему прича данас је незамисливо.
”Мој отац је био секретар општине у Љубишу и креће један дан на посао. Ја сам био старије дете и звао ме ’матори’ иако сам имао тад 13 година. Каже ми: ’Матори, оседлај коња и иди у варош, купи брашно, кукуруза…’ не знам већ шта је било нестало у кући. На то му мајка моја каже: ’Побогу, Михаило, шаљеш дете, не зна ни пут до вароши.’ Отац је само кратко одговорио: ’Зна Цветко.’ Коњ… Е то је васпитање.” – испричао је Ршум.
Он верује и да деци не треба бранити ништа што није забрањено одраслима.
”Ја бих, да се питам, одраслима забранио телефоне. Једини разлог је тај да дете не гледа маму која држи раменом телефон, а меси питу. За почетак, да се суботом и недељом забране телефони одраслима. Идемо на излет, без телефона. Да будемо заједно, да се гледамо, играмо.”