Када Ваше дете оптужује наставника за лошу оцену у школи, пажљиво саслушајте и анализирајте речено. Истина је да се деца често жале да би оправдала лошу оцену, али истина је, такође, да неки наставници немају јасне критеријуме оцењивања или критеријуми нису увек исти за све ученике.
Моја ћерка се упорно жалила да не може да добије више од 4, иако добро зна и разуме градиво из једног предмета. Испричала ми је да оцену 5 добијају само ученици који седе у првом реду, упорно се јављају и вичу: „Хоћу ја! Хоћу ја!“, иако им одговори често нису тачни.
Прво сам проверила њено знање, заиста је добро знала. Онда сам јој објаснила да наставник успоставља правила на свом часу а не ученици. Похвалила сам је што је дефинисала постојећа правила, и предложила јој да одлучи како ће се у оквиру тих правила понашати. Моја препорука је била:
„По мом мишљењу оцена је мање важна од знања, и ако си задовољна својим знањем, вредно учи и не обраћај пажњу на оцену. Ако баш желиш да имаш 5, онда и ти седи у први ред и упорно се јављај! То је твој избор.“
Није села у први ред, вредно је учила, и коначно добила толико жељену петицу.
Син је дошао из школе и испричао да је добио 4, а погрешио је само једном у одговарању, а његов друг је рекао само једну реченицу и добио 2. Представио је то као велику неправду. Наш разговор је текао, приближно, овако:
„Јеси ли ти знао све одговоре?“
„Не, један сам рекао погрешно.“
„Какве везе има двојка твог друга са тобом?“
„Али он није заслужио ту двојку!“
„Да ли је то утицало на твоје знање?“
Био је збуњен, желео је, на свој дечји начин, да оправда нижу оцену од очекиване.
Сагласили смо се да је 4 добра оцена, а ако хоће 5, мора боље да научи лекције.
Обоје су ишли у исту основну школу и имали истог наставника предмета, препуног термина који су се морали научити напамет. Обоје су се жалили да не знају како да одговарају, да наставник тражи да се каже све жто је у књизи написано, али да то не сме да се, осим термина, учи напамет. Распитала сам се код других родитеља и закључила да ни осталим ученицима није јасно шта наставник тражи. Наставник је пропустио да објасни своје захтеве. Заједно смо пробали разне методе учења и излагања лекција. На крају су писали тезе за сваку лекцију, памтили редослед теза и причали лекцију по том редоследу. То је донело резултат.
Син је био изузетан у математици и физици, на такмичењима је увек освајао висока места, али је јако ружно писао и цртао. Вежбали смо сатима, али напредак је био слаб, или никакав.
Један део градива Техничког образовања је било цртање техничких цртежа и он је стално добијао двојке. Знао је да је то реална оцена, али је био несрећан јер му је та двојка јако кварила просечну оцену. Разговарала сам са предметним наставником, који је у потпуности разумео апсурдност ситуације, у којој ће један од најбољих ученика, бити у средини разреда по просечној оцени.
Једног дана син ми је саопштио:“Имам две петице из Техничког, одакле ми, појма немам!“
Захваљујем наставнику на разумевању, али ипак мислим да је погрешио. Замислите како су се осећали ученици у разреду који су заиста заслужили своје високе оцене. Корисније би било да је наставник разреду објаснио да је њихов друг јако добар у осталим предметима, да је постигао изузетне резултате на такмичењима из математике и физике, да се трудио да поправи своје цртање и да због тога заслужује да му не буде покварен општи успех ниском оценом из његовог предмета.
Ћерка се поново жалила да никако не може да добије 5 из предмета који изузетно добро зна и разуме, јер је наставник строг и нико нема 5. По ко зна који пут сам јој објашњавала да је знање важно, а не оцена, али не вреди…Она хоће 5 (јако је волела те петице). Сасвим случајно сам срела предметног наставника и испричала „тужну“ прићу своје ћерке. Наставник је потврдио да она заиста добро зна тај предмет и није даље кометарисао, али петица је стигла убрзо.
Мислим да сам, овог пута, ја погрешила. Боље је било да сам предложила мојој ћерки да сама разговара са наставником.
У овом и многобројним сличним случајевима сам, својој деци, објашњавала да се у школи учимо и животу. И у школи и у животу, већину правила не доносимо ми. Ми сагледавамо околности и трудимо се да у постојећој реалности постигнемо најбоље резултате, пазећи да због тренутног успеха не нанесемо штету ни себи, ни другима. Истовремено тражимо начине да утичемо на измену и унапређење правила у нашем окружењу.
Оцена је тренутна, знање и способност су стални. Најважније је да стално употпуњујемо своје знање и развијамо способности. Што су наша знања и способности веће, то је већа и наша могућност да учествујемо у прописивању правила, што је веће наше учешће у прописивању правила, правила ће нам више одговарати.
Извор: http://srljubica.blogspot.com/