Загонетна питања су начин на који можемо децу да подстакнемо да више користе мозак, да повезују, буду креативна, па ће им бити лакше и забавније да савладавају градиво и уче.
Шта је то што повезује уплашену кртицу и слово М?
Ово је питање које је постављено деци у једној школи у Београду, како би се проверио њихов начин размишљања. Не знања, већ размишљања.
Да би се дошло до одговора, потребно је користити асоцијације, повезивати ствари, употребити мозак, бити креативан, закључивати. Нимало лако и једноставно, поготово када већи део живота учите податке напамет, што представља такозвано репродуктивно учење. Наиме, можемо нешто да поновимо 20 или 30 пута и опет ћемо заборавити, због тога што је понављање главна, али често и погрешна, стратегија за учење. Стручњаци сматрају да се повезивањем, односно уз функционално учење, ипак далеко лакше памти.
Прочитајте и Загонетна прича Уроша Петровића
На пример, да ли вам се десило да се упознате са неким, кажете како се зовете, чујете његово или њено име, а одмах после пар секунди заборавите како се та особа зове? Решење „проблема” је у томе да се одмах направи асоцијација – „ти се зовеш Ката, тако се исто зове и моја тетка”, или „ти се зовеш Ката, баш као и она лепа народна песма”.
Што више неурона ангажујемо у процесу меморисања, лакше ћемо упамтити жељени појам. Најбоље су асоцијативне технике. Замишљене слике памтимо много брже и лакше него уколико покушавамо да упамтимо само текст. То, уосталом, тврди Ранко Рајовић, творац НТЦ система учења, и Урош Петровић, аутор загонетних питања и први човек МЕНСА Србије.
Тек, да се вратимо на питање са почетка текста.
После низа покушаја, један дечак је наглас размишљао и питао да ли загонетка има везе са римским словом “М”, односно бројем 1000.
Прочитајте и Школа треба да научи децу да мисле
Након потврдног одговора, стигло је и решење:
Кртици срце лупа 1000 пута у минути када се уплаши.
Реч је о класичном загонетном питању, другачијем од уобичајних питања на која деца наилазе у основним школама. На уобичајено школско питање одговор даје само онај који је научио, запамтио, чуо дошаптавање или на други начин претходно усвојио знање. Такво дете ће одговорити одмах. Друга деца неће одговорити, неће размишљати, неће дати своју идеју, неће се играти, неће се трудити да употребе мозак.
Три предности загонетних питања
Родитељ ће моћи, када год пожели, да ужива заједно са децом у учењу градива и, макар на неколико минута, створи динамичну, занимљиву атмосферу у којој његов малишан размишља и покушава да примени све што зна, претпостави или закључи како би дошао до одговора.
На овај начин се код деце храбри и увежбава важна вештина постављања правих питања за стицање нових података, који им могу помоћи на путу до траженог одговора.
Деца воле овакав начин рада, а ако воле то што уче, лакше могу и да усвоје школско градиво.
Како прилагодити загонетна питања за децу и њихов узраст
На пример, желите да деци поставите питање о Ван Гогу, чувеном сликару. Како већина малишана не зна о коме је реч, питању би требало да да претходи јасан и занимљив увод.
Пример:
Многа деца лепо цртају. Постоје и одрасли људи који тако лепо цртају, да читавог живота само то раде и за њих се зна у целом свету. Ти људи по професији су сликари. Један од најпознатијих сликара био је и човек који се звао Ван Гог (Није циљ овог увода да деца запамте име или дело славног уметника,иако се и то често догађа, као успутна, непланирана добробит оваквог начина рада).
Када се прича или пише о том сликару, који је живео пре више од 150 година и насликао готово две хиљаде слика и цртежа, веома често се помиње једна слика која се зове “Пшенична поља са вранама”. Зашто се баш та слика помиње чешће од већине других?
Уследиће темељно промишљање о сликарима и њиховим делима. Дете ће покушати да схвати зашто се баш та слика тако често помиње, у чему је њена посебност у односу на остале:
То је његова највећа слика!
То је једина његова слика на којој су неке животиње!
То је једина његова слика коју је нацртао фломастерима!
То је његова најмања слика!
То је слика за коју је добио највише пара!
То је једина слика коју је нацртао наопачке!
То је слика која није коцкаста! (Дете жели да каже да није квадратног облика!)
То је једина његова слика која је скроз жута!
После пуно идеја, размишљања, препоставки и надовезивања, долази се и до тачног одговора:
То је његова последња слика!
На крају, сам тренутак давања тачног одговора није најважнији – најважније је оно што долази пре њега: минути креативног размишљања у којој дете мисли, повезује и покушава да дође до одговора.
Прочитајте и Мозгалице
Ево још једног примера загонетног питања
Шта је то што може да стане у шаку, и док је тих димензија увек се носи у торби?
Одговор на ово питање знају сва деца јер су о томе учила у школи, али питање у овом случају није постављено на начин на који се обично поставља у уџбеницима, већ тако да подстиче на размишљање.
’Стане у шаку’, значи мало је.
’Док је тих димензија’, сугерише да је реч о живом бићу које расте.
’Увек се носи у торби’, намеће подпитање: које се живо биће док је мало носи у торби, а деца тада већ знају одговор: беба кенгура.
У лекцији из биологије, за ученике петог разреда пише:
Беба кенгура дугачка је два и по центиметра и док је тако мала, мама је увек носи у торби.
Типично питање у Европи после такве лекције било би: колико је дугачка беба кенгура? Очекивањем тачног одговора проверава се знање, не размишљање, а поента образовања требало би да буде размишљање. То потврђује и фамозни ПИСА тест на коме европска деца заостају за вршњацима из Азије, а резултати наше деце су међу најлошијима у Европи.
ЗАГОНЕТНО ПИТАЊЕ: Да ли знате шта је заједничко за дно мора и врх неба?
Одговор: звезда
Ево за вас још неколико загонетних питања:
– Које благо чува преко хиљаду чувара?
– Зашто бели медвед не једе пингвине?
– Падала је јака киша и миш се сакрио испод мале печурке. Ту није било места за његовог другара, који је склониште потражио на другом месту. Када су дан касније пролазили поред те исте печурке, опет је почела јака киша и тада су и један и други миш могли да се склоне испод те печурке. Како је то могуће?
Извор: blog.novakdjokovicfoundation.org