„Срећа код интелигентних људи је најређа ствар за коју знам”- речи су славног америчког писца и новинара Ернеста Хемингвеја, добитника Нобелове награде за књижевност, који је себи одузео живот 1961. године.
Хемингвеј је живео кроз два светска рата, велику светску економску кризу између њих, четири званична брака и безброј неформалних веза. Цитат са почетка текста је заснован на његовом животном искуству, које је било богато бројним искушењима, и позитивним и негативним. Како је сам изјавио, ни у једној фази свог живота није осећао истинску срећу и задовољство.
Иако чувени писац није најбољи пример, његов цитат је послужио социолозима као полазна тачка у истраживању овог феномена. Уколико бисмо размишљали логички, требало би да су интелигентни људи способнији да свој живот уреде по својој мери и да постигну већи субјективни осећај среће од осталих. Зашто то није тако?
Први камен спотицања на који интелигентни људи наиђу је школа. Развијено друштво у школском систему потенцира физичку спремност и атлетске способности много више него развој ума. Униформни школски систем је направљен за просечне и фаворизује просечног човека, па је у њему дете високе интелигенције на исти начин дискриминисано као и оно са сметњама у развоју. У друштвима где су примарни интереси рат и спорт, развој научне мисли је увек лоше позициониран.
Све што школски системи у тако организованим друштвима пруже надпросечно интелигентном детету је могућност „прескакања“ разреда, што му може донети више штете него користи. Развој човека иде у четири смера: интелектуалном, физичком, емоционалном и социјалном. Уколико десетогодишње дете ставите у колектив са четрнаестогодишњацима, са којима је можда интелектуално на истом степену развоја, његово уклапање у другим аспектима може бити отежано и створити низ психичких проблема. Овакво окружење представља идеални инкубатор за стварање социјално неприлагођених људи, од којих многи постају део затворске популације у којој је велики проценат емотивно неразвијених људи надпросечне интелигенције.
Уколико родитељи и просветни радници, имајући претходну дилему на уму, одлуче да дете задрже у разреду његовог природног узраста, то такође може донети низ проблема. У таквом окружењу, ова деца су често занемарена.
Одрасли верују да интелигентна деца могу самостално да се носе са свим животним околностима јер су интелектуално супериорна, не схватајући да и она долазе у ситуације које су им и искуствено и информационо потпуно непознате. Ова деца су ретко друштвене вође, јер по правилу вођа одређене групе по својим карактеристикама никад не одскаче од већине. Истовремено су својом очигледном супериорношћу често трн у оку лидерима у својим заједницама. Њихово геековско понашање и изглед често изазивају вршњачко насиље и неприхватање, што опет доводи до проблема социјалног уклапања, и касније тежег сналажења у стресним животним ситуацијама.
Друштвено неуклопљени људи, били они деца или одрасли, увек су били и биће социјални аутсајдери, што негативно утиче на њихове будуће способности да буду добри партнери или родитељи. Често и њихов академски успех закаже на неком степену услед недостатка мотивације, или што је чешће због прокрастинације, навике одуговлачења у извршавању обавеза. Прокрастинација је начин на који се интелигентан ум бори са досадом, одлажући обавезе до тренутка кад њихово правовремено извршавање постаје изазов. Како је образовни систем углавном заснован на напорном раду, а не на природним предностима, одлагање обавеза доводи до неуспеха, а самим тим и фрустрација.
Интелигентни људи обично виде далеко ширу слику света него просечни. Чим се искорачи из свог личног универзума, над којим човек још и може да има неку контролу, много је теже наићи на срећу и самилост него на несрећу и трагедију у свету. Слика света која им је пред очима, повезана са њиховим личним осећајем неприпадања окружењу, рађа субјективни осећај незадовољства и несреће. Велика је тескоба свакодневно уживо гледати филмове којима можете предвидети крај, а немати моћ да било шта промените.
Извор: Медиас