Осврните се око себе. На улици, у јавном превозу. За шалтерским редовима, трпезаријским столовима. У ресторанима и парковима. У школским клупама. Па чак и на најинтимнијим местима, као што су тоалет или постеља. Шта видите? Тако је – екран вашег андроида, таблета, или лаптопа. А сад угасите екран, пронађите свој одраз у истом и покушајте да се вратите у детињство, када сте пријатеље стицали у парковима и школама.
Сетите се неописиве туге када су нас гласови мајки, чим се упале прве светиљке на улици, дозивале да пођемо кућама. Хеј, како су дуге те ноћи биле! Ко ће дочекати следећи дан, кад бисмо се опет окупљали у зеленом дворишту у сутерену зграде. Индијанци, каубоји, такмичење у прескакању ластижа, разговори. Другарство и другарске „свађе“. Били смо деца, нисмо имали „паметне“ телефоне и фејсбук профиле, и били смо срећни.
У годинама које су дошле, вртлог модерног доба усисао је све оно што је до тада важило за нормалну и пожељну појаву у друштву; избио из дечијих руку праћке, ластиш, лопту, угурао им андроиде у руке и убедио да ће се тамо још боље „играти“. Игре су се претвориле у дигитално насиље и неодговорно понашање. Деца су често себична, размажена и другаре бирају према томе какву одећу носе и који модел телефона поседују. А друштво и дружење изгубили су своју изворну вредност и значење. Међу стотинама и хиљадама „пријатеља“ на мрежи, никад нисмо били усамљенији.
Али, за нашу децу још увек није касно. Окрените их природи и планинама.
На планинама су сви једнаки.
Овде нема места статусним симболима. Након боравка у природи, пријатељства се више неће мерити по томе ко какав телефон има или по томе јесу ли патике изношене или нове. Већ по томе ко је пружио руку када је требало прећи преко стене.
Другарске „везе“ постаће нераскидиве.
Сетите се осећаја привржености када нам је први пут у школском дворишту пришао друг и понудио пола ужине. А сада удвостручите тај осећај код деце, када, на путу кроз планину деле храну, воду, пролазе кроз исти напор и заједно долазе до циља – врха планине. Уместо фудбалског игралишта у граду, где, понекад, може доћи и до свађе, овде су сви „победили“ играјући у истом тиму.
Деца ће научити да се суочавају са препрекама у животу
Када, са ранцем на леђима, на минусу, по снегу, леду и киши, они сломе своје психичке баријере да би успешно савладали физичке препреке, исти „шаблон“ ће примењивати сутра у животу! Временом, како буду одрастали и, сразмерно, планинарски изазови буду постајали већи и тежи, тако ће се и они одважније хватати у коштац са изазовима у животу. Једначина је проста: ако су успели доћи до врха у екстремним условима, успеће и у својим циљевима доле, у подножју.
Постаће одговорнији
Планинарење захтева дисциплину, како тела, тако и ума. Уместо да викендом спавају до поднева, а затим се из лежећег, преместе у седећи положај за рачунаром или конзолом, они ће научити да устају рано, а претходно сами спакују свој планинарски ранац и легну на време. Поштоваће и туђе време и заједнички договор.
Постаће здравији
Планинарење је убедљиво најздравија физичка активност, а чињеница да се одвија у природи, на најлепшим местима која можемо да замислимо, још више даје на значају истог. Погледајте нашу децу данас. Ево, уосталом, мало тужне статистике: у Србији је 13,2% деце умерено гојазно, а 7,5 % деце гојазно. Ови клинци су потенцијални пацијенти на кардиологији и ендокринологији, због великих ризика од дијабетеса и других хроничних болести. Институт за јавно здравље “Батут” је спровео истраживање које је показало да се по броју малишана са вишком килограма уклапамо у светски тренд – епидемије гојазности. Планинарење ће учинити да ваше дете истроши од 350 до 800 калорија по сату. А просечна планинарска тура не траје мање од 4 сата. Израчунајте сами.
Смањиће се насиље у школама
Можда “храбра” тврдња, али верујем, тачна. Планинарење је активност која у одређеној мери елиминише потребу да будемо моћнији у односу на другога и да га савладамо. Ако се уопште може одредити циљ планинарења – то чак није, нужно, ни стићи на врх планине, већ уживати у пределима који нас окружују, тако што успут савладавамо природне препреке, али и сопствене слабости. Када деца заједно раде на савладавању сопствених слабости, уједно ће јачати и другарство.
Научиће да доносе праве одлуке у правом тренутку
Вратимо се на претпоставку да циљ планинарења није увек стићи на врх планине. Планина има последњу реч и њени се закони морају поштовати. Некада ће лоши временски услови одвратити екипу малих планинара у својој намери да дођу на врх, а они ће научити да то није пораз, већ напротив – способност да се донесе исправна одлука која неће угрозити њихово здравље, а када буду стасали и за неке “озбиљније” успоне, и живот.
Постаће систематични и истрајнији у кућним и школским обавезама
Зар није тако? Уз свог искусног водича, временом ће се и сами извештити око организовања акција и претходне припреме. Како сам одлазак на планину захтева распитивање о терену који намеравамо да посетимо, планирање алтернативних рута, начина хидратације уколико нема извора пијаће воде, паковање опреме које понекад представља уметност и много других ствари; када буде дошао ред да се уради домаћи или поспреме играчке, урадиће то са дисциплином коју су стекли захваљујући планинарењу.
Постаће сналажљивији
Научиће да пале ватру, прочишћавају воду са извора сумњивог квалитета, научиће да се оријентишу у природи. Треба ли говорити о њиховој свести о очувању планина и целокупне животне средине, која ће се подићи на виши ниво? Учиће о природи и од природе.
И што је најважније…
Постаће бољи људи.
Када се нађемо у природи, у овом случају – на планини која има задњу реч, тек тада схватимо колико смо мали. Кад се човек врати природи, он се рукује сам са собом. Осећање духовног задовољства које превазилази потребу за материјалним, промениће вашу децу из корена. Доле, у граду, виђала сам “важне” људе у фотељама, чији је его већи од самих планина. Но, изгледа да его не опстаје на висинама преко 500 м. Директор у фотељи или радник на киоску – на планинама смо сви исти и радост због поновног сусрета на тим дивним местима је обострана и искрена.
Извор: Бука/lungful.net