Кад смо моја италијанска половина и ја једне вечери у једном римском породилишту добили девојчицу, нисам успела да јој се обратим на језику државе у којој живим већ петнаест година, него на “мом”, српском. И схватила сам да никад нећу моћи да јој се обраћам ни на једном другом језику. А и зашто бих? Тата ће да јој прича на италијанском, ја ћу на српском и она ће лепо да прича оба језика.
– Али, дете ти неће проговорити до друге – треће године!
– Само је непотребно збуњујеш, шта ће јој српски у сред Италије?
– Муцаће и онда ћеш морати да је водиш код логопеда…
Је л’ они то… мени?
Е, па сад ће да виде: наоружала сам се књигама о вишејезичности, наставила да јој причам искључиво на српском и стрпљиво чекала дан када ће проговорити. И нисам морала дуго да чекам: већ око шестог – седмог месеца рекла је своје прво “мама”, које је, наравно, било на српском (иако та реч звучи истоветно и на италијанском). То је био већи тријумф за мене него да сам, рецимо, победила у квизу “Ко жели да буде милионер”.
А онда је кренула у вртић. То је допринело да она још брже проговори, али на италијанском. Ја сам јој и даље искључиво причала на српском и, што сам ја њој више причала на српском, то је она мени више одговарала на италијанском. Кад је имала 18 месеци, добила је премештај у други вртић, у којем се, игром случаја а не нашег избора, примењивало учење енглеског и француског. Поред италијанског. И поред, наравно, српског. На тренутак сам помислила да би то, ипак, могло да буде превише, али након консултације са директорком вртића (на моју срећу, присталице вишејезичности код деце), добила сам следећи одговор: “Деца су сунђери, пустите их да упијају”.
Добро, видим да упија, али кад ће више да прозбори нешто на српском?
Након годину ипо дана у том вртићу и даље је непрекидно брбљала на италијанском, с тим што је сада била у стању да каже и понеку реч на енглеском и француском. На српском – ништа. Нотхинг. Ниенте. Све разуме, али ми одговара на италијанском. Заронила сам поново у оне моје књиге и схватила да она “неће да учи нешто што јој не треба”: што да ми прича на српском, кад је ја ионако разумем на италијанском?
А тако значи?!
Сад ће она да види: правићу се да не разумем више италијански, говорићу јој стално на српском “не разумем” кад год ми буде одговарала на италијанском, па да видимо шта ће онда. Резултат: она би мени одговарала “не разумем” на италијанском.
Упомоооћ!
А онда смо се око њеног трећег рођендана затекли у Београду. Изашле смо у парк и она је ноншалантно пришла једној групи деце и без икаквог напора изговорила на течном српском:
– Могу ли да се играм са вама?
Увхатила сам је за рамена и окренула ка себи:
– Шта си рекла???
– Мама, пусти ме да се играм, бре!
Бре? БРЕ? Да ли ја ово сањам, она разговетно прича српски?!
Као што је чекала 14 месеци да би проходала без падања, тако је чекала 3 године да би проговорила српски без грешака. Како год, она је мало – помало почела и са мном да прича на српском, али само док би биле Београду. Чим би слетеле у Рим, већ би на излазу из авиона “свичовала” на италијански. А када бих јој се обраћала на српском на јавном месту, а нарочито у присуству друге деце, увек би ми надмено рекла: “Мама, сад смо у Италији и причај италијански!”.
Е, баш нећу, сад ја њој у инат!
И наставила сам и даље на српском да јој причам, читам и певам. Кажем јој нешто на српском, па је пошаљем код тате с важним задатком да му то преведе. Прочитам јој неку књигу на спрском, па је пошаљем у обданиште са важним задатком да ту причу преприча учитељицама и другарима. Наснимим на компакт диск песме из моје младости па онда, док колима идемо на неки важни задатак у сред Рима, заједно певамо “Појешћу све колачиће” или “Што не знам где си сад”.
Сад има шест ипо година и са мном прича увек на спрском, чак и кад смо у Риму, а са татом увек на италијанском, чак и када смо у Београду. Иде у први разред основне школе, где учи латиницу, а код куће помало учи ћирилицу. Ово друго, на жалост, гунђајући. И баш кад помислим да је време да одустанем од свега, она дође из школе и покаже ми цртеже које је урадила за Дан деда: један је за римског деду и на њему пише “Nonno, ti voglio bene””, а дуги је за београдског на којем пише: “Деда, волим те”.
Волим деду Лаура
Аутор: Ивана Бубањ
Извор: maminsvet.net