Да није лако бити родитељ, знају сви који имају децу, а да је то још теже ако је дете обдарено, познато је мањем броју оних чијег је наследника природа обдарила посебним способностима. Како да се према даровитој деци поставе и родитељи и педагози, питали смо развојног психолога Љиљану Левков, са Одељења за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду.

Прочитајте и Како у најранијем узасту препознати надарено дете?

– Разлика између креативног и надареног детета постоји, али она је битна за научнике а мање важна за родитеље. У свакодневном говору једноставно кажемо да дете има дара или да је талентовано за музику, сликање… Али, противно некадашњим уверењима, изузетне способности нису дате једном засвагда, већ током живота и те како могу бити подложне променама, што најпре зависи од саме природе, интензитета и врсте дара, а онда и од окружења, породичног и културолошког – каже наша саговорница.
Према њеним речима, може се говорити о различитим видовима и распонима даровитости. Неке особе имају изузетну способност брзог рачунања, или израженe музичке способности, а неке брзо и лако уче скоро све са чим дођу у додир. Често се даровита деца препознају управо по брзини учења, дубини и обиму усвојеног знања.
– Истакнути ствараоци су најчешће били изузетни још у раном узрасту, али то нипошто није обавезно. Даровити могу бити и неупадљиви, повучени, наизглед просечни. Ајнштајн, који је понављао разред, најбољи је и најчешће навођен пример за то. А има и супротних примера. Чувени научник Норберт Винер се често сећао свог вршњака Бориса Сидиса, апсолутног „чуда од детета“ који је са 12 година могао да држи компликована предавања из математике студентима последипломцима, а када је одрастао, није био у стању да се уклопи у своје окружење, да задржи послове који су одговарали његовим способностима, прихватао је и губио и оне који су били далеко испод његових могућности – наводи Љиљана Левков.
Једно велико истраживање 1.500 даровите деце, које је у првој половини прошлог века започето у Калифорнији, показало је да су сва одрасла у интелектуално супериорне људе, али међу њима није било никога ко би својим генијем обележио доба или мењао свет! Није, дакле, правило да даровито дете одрасте у изузетног, истакнутог или генијалног одраслог човека.

Прочитајте и Све муке даровите деце

Неопходна стимулација
Деца имају огромну потребу за различитим врстама стимулација: звуком, бојама, облицима… и ако су оне сиромашне у раном узрасту, то може угрозити целокупни развој. У повољној средини дете налази одговор на своје потребе, у неповољној он изостаје, због чега та средина може бити и разорна по његов развој.
– Даровита деца су посебно радознала, и ако живе у средини у којој се инсистира на крутим правилима и дисциплиновању, па је задовољавање радозналости често осујећено, може да дође до конфликта. У том случају окружење у којем живе постаје неповољно за њихов развој.
И потреба малишана за игром је једна од њима својствених и врло снажних потреба, а кључна је за развој сазнајних способности. Мора им се зато омогућити и потребно је да им се стварају прилике да се играју слободно и смислено, да имају са чим и са ким да се играју, да у игри уживају, доживе остварење, да могу да је унапреде, понове, измене… За то нису потребне ни скупе, ни гломазне, ни компликоване играчке – истиче наша саговорница.
Она објашњава да су талентована деца у стању да дуго задрже занимање за неку активност, на пример да слажу коцкице сатима. Често траже дечје енциклопедије, жедна су знања, воле да трагају и откривају.
– Има и тога да су родитељи неуки, а дете геније. Није увек пресудна интелектуална подршка, већ је још важније да се дете осећа сигурно, заштићено, прихваћено и подржано у настојању да се у нечему што га занима и оствари.
Догађа се да родитељ даровитог детета у једном тренутку више није у стању да прати његова интересовања и регулише активности којима се бави, да га разуме. Међутим, за дете је увек веома важно да зна да га родитељ подржава, да је увек ту и да је његово понашање мотивисано љубављу и бригом. Дете се ментално храни бавећи се оним чиме је обдарено. Ако је даровито за плес, страшно је ако му кажете: „За тебе је боље да се бавиш математиком“ – указује психолог.
Веома је важно не манипулисати даровитим дететом ради остварења сопствених амбиција и не истурати га ради скупљања поена за себе, школу или разред. Статус „звезде“ је за свакога, а поготово за даровито дете огроман и непотребан терет.

Прочитајте и Проф. др Мирко Дејић: Како препознати и усмерити даровито …

Хвалити опрезно
Кад педагози примете да је дете по нечему изузетно, требало би да све што предузимају чине дискретно, у сарадњи са родитељима, другим колегама и стручњацима, а да на сваки начин настоје да се не наруши интегрисаност детета у његово природно окружење и вршњачку групу. Не смеју га пред другом децом непотребно и неумерено хвалити, поготово је недопустиво да смисао тих похвала буде, у ствари, прекор другој деци што не постижу боље и више. Ову децу не би требало ни фаворизовати, јер се тако додатно издвајају од вршњака који већ могу да имају проблем да прихвате неког „другачијег“, те постоји опасност не само да се дете осети изолованим и одбаченим, већ да тако заиста и буде.
– Наша школа није довољно осетљива на разлике које постоје међу децом, и као да више настоји да децу уједначи него да их подржи у њиховој индивидуалности. Тај стил је у свету превазиђен јер је неповољан за сву, па и даровиту децу – сматра психолог.
Даровитост апсолутно тражи подршку и подстицај. Такво дете уме и да брзо превазиђе свог учитеља. Некад се веровало да је једини прави одговор на то даровит одрасли. Данас знамо да су једнако делотворни и стручно оспособљени и професионално одговорни учитељи и педагози – напомиње наша саговорница.
Добра је околност што даровита деца данас имају више него икад могућности да коришћењем компјутера и Интернета сазнају све што желе.
Аутор: Нађа Орлић