Самовређање
Kада особа коментарише себе и своје поступке било наглас било „унутрашњим говором“, то називамо унутрашњи коментар, а када на те коментаре одговара самој себи – унутрашњи дијалог. На основу тога како особа коментарише себе и своје поступке, можемо да закључимо какав је њен однос према самој себи.
Типична ситуација у којој се открива нечији однос према себи јесте када особа коментарише неку своју грешку или неуспех. Резултати једне анкете у којој су испитаници одговарали на питање: Шта кажете себи када погрешите? – показали су да већина тада себе дисквалификује као особу „говорећи“ себи да су глупи или неспособни.
Kада некоме кажемо да је глупан или неспособњаковић, те етикете су увреде којима изражавамо да је дата особа недовољно вредно људско биће – на тај начин изражавамо презир према њој. Kада то себи говоримо, тада вређамо себе изражавајући презир према себи. Kао што презир према другоме јесте непријатељско осећање, тако је и самопрезир непријатељско осећање усмерено према самом себи – изражавање непријатељског става особе према самој себи.
Емоционално писмени људи знају да разликују себе од својих поступака, а грешка је управо неки погрешан поступак који је често проистекао из неке погрешне процене или одлуке. Оваква особа може да има позитиван и пријатељски однос према самој себи док истовремено има негативан однос према свом поступку. Kада погреши, она не доводи у питање своју вредност и своје самопоштовање, већ своје размишљање о датој ствари и своје поступање.
Једино тако особа која се самопоштује може да се дистанцира од својих грешки, да се запита зашто је погрешила и како да следећи пут у сличној ситуацији исправно поступи. Разликовање себе од својих поступака омогућује јој да учи на својим грешкама. Ако не прави ту разлику, онда у таквим ситуацијама само изнова потврђује своју претпостављену глупост и неспособност, то јест негативну слику о себи.
Емоционално писмена особа се у таквим ситуацијама такође лоше осећа, она се или љути на себе – јер је љутња захтев за промену понашања – или се осећа кривом, што је такође мотивише да одбаци дато понашање. И самољутња и осећање кривице је мотивишу на промену и учење.
Деца размишљају црно-бело – или сам паметан или глуп, или сам способан или неспособан – тако да када погреше, родитељи би требало да их уче да је поступак лош, а не да је дете лоше. Велика је грешка када родитељи увредљивим етикетама „часте“ дете које је нешто погрешило јер то код њега ствара непријатељски однос самопрезира према самом себи.
Позитиван, пријатељски однос прихватања самога себе не искључује негативан однос особе према ономе што ради. То је нешто што би требало учити и себе и људе око нас, а поготово децу.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: politika.rs