Стручњаци Института за педагошка истраживања саветују наставнике, психологе, педагоге и директоре како да унапреде климу у школи користећи упитнике, тестове, фотографије, камеру…
Група учитеља ОШ „Рада Миљковић” из Јагодине урадила је пре неколико година занимљив експеримент са ученицима првог разреда: током пет радних недеља, ђаци су по изласку из учионице оцењивали колико су у току дана, тј. седмице, поштовали договорена правила понашања. Поред имена и презимена детета била су три кружића која су прваци бојили одређеним бојама: зелена је значила да није прекршено ниједно правило, жута да је прекршено једно или два, а црвена да су правила кршили више пута.
У првој недељи 66 одсто ученика је оценило да се примерно понашало, а у последњој 91 одсто. И удео жутих кружића се смањивао из недеље у недељу и пао са почетних 38 на осам процената. Од четири „црвена” ученика, на крају је остао само један.
– Истраживање је показало да је ово делотворна метода за развијање одговорног понашања ученика, и то већ у узрасту од седам година. Учитељи су приметили да су деца радо попуњавала табелу и активно учествовала у дискусији на часовима одељенске заједнице, на којима се расправљало о резултатима, трудећи се да воде рачуна о осећањима других ученика – причају истраживачи др Јелена Радишић, мр Дејан Станковић и Смиљана Јошић.
Овај пример како може да се унапреди клима у школи, и то на врло једноставан начин, пронашли смо у зборнику Института за педагошка истраживања, под називом „Развој истраживачке праксе у школи”. Књига је намењена наставницима, директорима, стручним сарадницима, који је могу користити у планирању и извођењу сопствених истраживања.
– Зборник садржи радове сарадника института о томе како се могу испитивати мишљења, уверења и ставови наставника, ученика и њихових родитеља о најважнијим школским темама. Дата су конкретна упутства, упитници, скале, сви истраживачки алати који су развијени код нас и надамо се да ће их у школама користити како би унапредили васпитнообразовни процес – рекле су за Политику уреднице зборника др Славица Максић и др Ивана Ђерић.
Др Максић каже и да је чињеница да се истраживања образовања планирају у оквиру научних институција, без увида у актуелне проблеме праксе која тражи брза решења и одлуке. Просветни радници су чешће у позицији корисника научних истраживања, уместо да сами активно истражују и мењају образовну стварност.
– Од 908 програма стручног усавршавања понуђених у каталогу просветних власти, мали број се бави развијањем истраживачких знања и вештина, што показује да нема довољно програма који би охрабрили учитеље, наставнике, педагоге и психологе да стичу знања потребна да би организовали истраживање у својим школама. Досадашња искуства говоре да се истраживачки рад у школи спроводи на захтев просветних власти и да се на крају мало води рачуна о томе како се добијени подаци могу употребити за унапређење рада наставника, боље упознавање ученика, бољу сарадњу са родитељима и ширим окружењем – указују наше саговорнице.
Истраживачким алатима могу да се анализирају и контролни задаци, дневници, састанци школског колектива или часови, домаћи задаци, указују сарадници института. Наводе се и технике прикупљања података: упитник, интервју, тест знања, фотографисање и снимање камером (за шта не би требало заборавити да је неопходна сагласност ученика и родитеља)…
Наставницима су пружени и конкретни примери како да подстичу неуспешне ученике, како да ђаке мотивишу за рад, како да помажу ученицима са сметњама у развоју у редовној школи… Занимљиво је и да се, рецимо, хумор препоручује као један од начина за побољшање климе на часу.
На примерима неких већ спроведених истраживањима међу ученицима, многи наставници ће се препознати и схватити које су то грешке које би требало да исправе. На пример, ђаци су описали наставника који подстиче, тј. не подстиче самосталност ученика. У првом случају је реч о наставнику који је партнер ученицима, који је осетљив на ђачке потребе и проблеме, који даје, прихвата и подстиче иницијативу, али и уме да стеже и попушта границе у односу са ученицима. У другом случају је описан наставник који је неосетљив, има наредбодавни тон, доминира и све контролише на часу, нема мотивацију за рад са децом…
– Када је реч о подстицању самосталности, слободе избора и одлучивања, ученици сматрају да наставници то не чине у довољној мери, да спутавају њихове потребе да одлучују и бирају. Када би према доживљају ученика представили однос наставника према аутономији, она би гласила: од равнодушности преко недовољног до потпуног одсуства подршке – наводи др Ивана Ђерић.
А колико се разликују ђачки и наставнички угао гледања, показује истраживање др Душице Малинић. Оно је, рецимо, показало да наставници тврде да у раду са неуспешним ученицима показују разумевање, бригу, уважавање, да ретко постављају високе захтеве, да често деле градиво на ситније целине како би олакшали учење, да упућују неуспешне ђаке да, осим књига, користе и друге изворе и да уче на сопственом искуству, тј. грешкама…
Истина је, као и обично, негде на средини, а наставници и стручни сарадници сада имају у рукама и конкретан алат како да сами, у својим школама, не чекајући „наредбе” просветних власти, утврде који проблеми постоје у учионици, уз савете како да их отклоне или ублаже. Пример учитеља из Јагодине с почетка текста је већ довољан показатељ како се то може урадити једноставно и брзо, на задовољство и ученика и наставника и родитеља.
Аутор: Сандра Гуцијан
Извор: Политика