Циљ Учитељског факултета је да подигне информатичке компетенције учитеља без обзира да ли је њихова намера да предају информатику у основној школи или да те компетенције користе ради подизања квалитета наставе.
У том смислу смо од ове школске године повећали број изборних предмета из информационих технологија, што ће омогућити нашим студентима да стекну најмање 90 ЕСП бодова из ове области и тиме се квалификују да могу да предају информатику од петог до осмог разреда, као и да наставу учине динамичнијом, очигледнијом, мање формализованом и вербализованом у свим предметима које ученици изучавају – каже Данимир Мандић, декан Учитељског факултета у Београду, поводом измене правилника о врсти стручне спреме који омогућује мастер учитељима са поменутим бројем кредита да предају изборни предмет информатика и рачунарство.
Ова новина изазвала је велики број позитивних, али и негативних коментара, иако је правилником предвиђено да школе могу запослити учитеље уколико нема одговарајућег кадра, који у највећем броју чине дипломци електротехничких и математичких факултета.
Објашњава да су на Учитељском факултету и раније на основним и мастер студијама постојали обавезни и изборни предмети из информационих технологија који су учитељима давали задовољавајућа знања да користе нове технологије у образовању. Полагањем тих предмета током петогодишњих студија, уз израду завршног рада који носи 30 кредита, и до сада је један број учитеља имао компетенције да предаје основне информатичке појмове, указује Мандић. Подсећа да управо учитељи држе наставу из изборног предмета од играчке до рачунара од првог до четвртог разреда.
Од ове школске године факултет је увео нове изборне предмете из информационих технологија, пратећи на неки начин образовну политику државе да информатика буде обавезан предмет у вишим разредима основне школе. А држава изменама прописа покушава да реши проблем недостатка наставника тог предмета који би се сигурно појавио у блиској будућности. Министарство просвете размишља о идеји да учитељи могу држати наставу и из обавезног предмета информатика и рачунарство.
Мандић одбацује тврдње да мастер учитељи неће бити довољно квалификовани да предају информатику, напомињући да се за ту могућност неће определити сви који упишу овај смер. Процена је да ће се и даље између 80 и 90 одсто студената по завршетку студија опредељивати да само предају у прва четири разреда основне школе, а да ће 10 до 15 одсто оних који имају афинитета за информационе технологије савладати и програме који им омогућују да реализују наставу из информатике у старијим разредима. Факултет је опремљен најсавременијом информатичком опремом, тако да сви материјално-технички предуслови постоје.
– Учитељи су оспособљени да и сложене садржаје из неког предмета пренесу ученицима на прави начин и то је њихова предност у односу на инжењере и математичаре. Чак и на факултетима где постоје педагошко-психолошки и методички предмети, они се не сматрају значајним за ту струку, па наставници који их предају, по правилу, не постављају високе захтеве пред студенте. Код нас је методичко образовање доминантно – истиче Мандић.
Додаје да циљ и мотивација студената који завршавају ИТ програме на техничким и математичким факултетима није да раде у школи већ у привреди, па ако се и определе за учионицу, то углавном сматрају прелазним решењем до проналажења адекватног запослења у привреди.
– То значи да они у свом раду неће инсистирати да стекну педагошке компетенције и да на прави методички начин приступе деци, па ћемо као последицу њихове педагошке некомпетентности можда имати проблем да многи ученици неће волети информатику, као што не воле ни математику. А математику не воле вероватно јер многи професори нису у довољној мери педагошки и методички оспособљени да другачијим приступом пробуде радозналост која код деце постоји. Уколико информатику наставници учине исувише сложеном за децу од петог до осмог разреда, што може да буде опасност, онда увођење овог предмета губи смисао на овом узрасту – сматра Мандић, напомињући да учитељским факултетима иду у прилог и резултати ТИМСС истраживања, које показује да су четвртаци из Србије изнад међународног просека из математике и природних наука.
На питање да ли очекује отпоре других факултета, јер многи желе да буду монополисти у школовању наставника, Мандић одговара да је интерес свих који раде у образовању да понуде што квалитетнију школу, па ће и отпори бити мањи.
– Монополистички положај неких факултета не треба да буде основ за расуђивање. Наш став је да ће учитељи да покажу квалитет и да ће деца да заволе информатику и да је науче. У крајњој линији, ако бисмо гледали како смо школовани ми и наши родитељи, тада су постојали двопредметни наставници и није се постављало питање компетенција. А то питање се отвара данас када је информатика садржај свих предмета, па и оних од првог до четвртог разреда – истиче Мандић.
Он указује да данас у Србији најмање 150 основних школа у малим срединама запошљавају учитеље да предају математику, енглески, географију и друге предмете у вишим разредима. Школе немају правни основ, али су директори на то принуђени као прелазно решење јер нема одговарајућег кадра. Учитељски факултет жели да се таква пракса промени. У том контексту, још једна важна новина стартује од фебруара – студенти који стекну 60 ЕСП бодова из енглеског моћи ће да га предају од првог до четвртог разреда, уколико нема одговарајућег кадра са филолошких факултета.
Мандић наглашава да ова могућност постоји у правилнику о врсти стручне спреме још од 2012, да је у сарадњи са Филолошким факултетом у Београду урађен програм који је и акредитован. Међутим, то до сада није реализовано.
– Овај програм креће од фебруара, материјални и кадровски услови постоје, тако да ће студенти моћи да бирају додатне изборне предмете који су акредитовани у оквиру енглеског језика. Већ смо направили распоред предавања и консултативне наставе, радиће се и викендом и преко лета. Очекујемо да ће један број студената бити спреман до 1. септембра – истиче Мандић.
Наш саговорник је један од заговорника информатичко-развијајуће наставе, у чијем центру је ученик који самостално стиче знања, уз подстицајну и водитељску улогу наставника. Учити како учити и учити како мислити два су главна предмета у таквој школи, у којој нема строге поделе на часове, не постоје домаћи задаци, а тежиште наставе је на мисаоним активностима, проблемском приступу и примени стечених знања. Питали смо декана колико се оваква школа будућности разликује од данашње традиционалне.
– То је кључни проблем образовања. Мањи је проблем да ли ће енглески или информатику предавати један или други профил, много је важније како ће сви наставници да прихвате унутрашњу реформу школе. Овим проблемом се наш факултет бави од оснивања, када је тадашњи декан Младен Вилотијевић инсистирао на увођењу иновација и до данас активно учествује у осмишљавању реформе школа, промене у методама рада, организацији наставе и комплексног вредновања рада ученика. Данашња школа у Србији је у великој мери базирана на традиционалном концепту који подразумева разредно-часовни систем, ученици седе један другом иза леђа, што само по себи не подразумева да су они активни учесници у процесу стицања знања. Евидентно је чак и лаицима, а то потврђују и бројна истраживања, да је школа у великој мери деци досадна – оцењује наш саговорник.
Због тога је неопходно осмислити методе рада, организацију наставе и начин вредновања знања ученика да они искажу своја интересовања, да буду мотивисани да постигну свој максимум, а то није могуће ако доминира предавачка настава и ако се ђацима преносе готова знања, која они треба да набубају и што боље репродукују.
– Истраживања показују да су деца радознала, да имају дивергентно мишљење, али да школа утиче на смањење њихове креативности и потенцијала. Морамо да схватимо да сваки проблем увек има више решења, а не само једно које је дато на крају уџбеника. Морамо да подстичемо креативност, истраживачки дух и различита мишљење деце, али је онда знатно теже вредновати њихова знања. Постоји низ елемената које би требало да пратимо: од интересовања, способност анализе, синтезе, евалуације, разумевање, примена знања… – истиче Мандић.
На констатацију да у бројним реформама образовања учитељски факултети нису много питани, он каже да је Заједница учитељских факултета снажна подршка променама у образовању и да сада постоји добра сарадња са Министарством просвете и два просветна завода. Указује да актуелни министар просвете добро разуме проблеме, али да је тешко постићи значајне резултате ако се не направе значајни резови, до којих ће, ипак, морати да дође. То значи да у образовању не може да ради онај ко није спреман на промене и да се стално усавршава.
Мандић је сагласан са нашим ставом да су све реформе кретале од измена планова и програма, уместо од промена у иницијалном образовању наставника.
– Много је значајније да се крене са реформом институција које образују наставнике него од самих наставника, јер их тако приморавамо да мисле и раде на другачији начин, иако су имали неке друге узоре на факултетима. На Учитељском факултету свакодневно радимо на томе. Пример за то је развијање информатичких компетенција наших студената. Нико нас на то није терао, али сматрамо да то треба да буде једна од општих компетенција сваког учитеља. Ипак, илузорно је очекивати промене на свим факултетима који образују наставнике. Оне ће бити теже на установама које школују стручњаке за науку и за примену науке у привреди – сматра Мандић.
Шанса за све
И они који су раније завршили Учитељски факултет, а имају афинитет ка информатици моћи ће да полажу додатне испите и стекну неопходне компетенције да би наставу тог предмета држали у вишим разредима осмолетке.
Једносменска настава
– Једина успешна школа је она која ради у једној смени. Она је економски рационалнија за државу, али и за родитеље, јер дете борави од осам до четири или од девет до пет, родитељи не плаћају додатне часове, нити морају да ангажују некога ко ће да брине о деци док су на послу. Таква школа је и најадекватнија за децу, јер код куће имају времена за игру и дружење са породицом. Наша држава ће морати да крене тим путем, а околност да се из године у годину смањује број рођене деце може, нажалост, да нам иде у прилог – каже Данимир Мандић.
Оцена није аритметичка средина
– Недостатак новца није кључни проблем српског образовања. Најважније је да се промени однос према образовању. У школи не може да ради наставник ако нема ентузијазам, а он није увек директно корелативан са материјалним средствима. Србија никад неће имати довољно новца за праву реформу образовања, нити ће плате наставника бити толико високе да сви буду задовољни. Али осећај када изведете генерацију од 30 ђака, који ће сутра бити лекари, инжењери, занатлије, професори, који ће вам се обраћати са поштовањем, чине лепоту наставничког позива – каже Данимир Мандић.
Он сматра да селекција студената који уписују наставничке факултете треба да буде оштрија. Они који се определе за тај позив морају бити спремни на промене и стално стручно усавршавање, а не да се круто држе плана и програма и аритметичке средине при оцењивању.
– Суштина је општи утисак о ученику. Ако ученик некад добије јединицу, па је поправи, не треба га сврставати у категорију лоших. Можда је лењ, али не зато што га неки предмет не интересује, већ је наш однос као наставника за њега дестимулишући. Свако дете има природну радозналост и интересовања, само је питање васпитача, учитеља и наставника да ли ћемо то да постичемо, ширимо, распламсавамо и да од њих направимо квалитетне људе, или ћемо да дестимулишемо њихову креативност и радозналост и да од њих створимо незадовољне и апатичне личности, које нису спремне на промене – закључује Мандић.
Извор: Данас