Да ли ће разредно старешинство посвађати школске колективе?

Подаци Министарства просвете показују да би око 30.000 запослених у просвети би по основу старешинства могло да уђе у 9-1 платну групу, а синдикати процењују да старешинство у просеку има половина наставника у Србији.
– Коме доделити старешинство је дискреционо право директора школе и врло деликатно питање. То, пре свега, диктира број одељења. Ја лично када одлучујем ценим стручност, компетентност и педагошки рад. Нико се досад није наљутио због мојих одлука. Трудимо се да одаберемо најбоље и гледамо да тај наставник ради пуно радно време и да је у истој смени са „својим“ одељењем – каже Младен Стевановић, директор ОШ „Краљ Петар И“ у Београду.
Он сматра да би за разредне старешине требало бирати појединце из колектива са великим радним искуством, који су ауторитети ученицима и добро сарађују са родитељима.
– Немам утисак да је питање разредног старешинства узрок свађа или подела у колективима. Директори школа су одговорни људи и не верујем да се на тај начин свете колегама са којима нису у добрим односима, јер се, на крају крајева, све прелама преко деце. Старешинство је изузетно одговоран посао. То је више казна него част и привилегија. Посла има много, а мало је вредновано. Ја сам као наставник имао то искуство и могу да кажем да ми је било неупоредиво лакше кад нисам имао одељење. У опису посла разредног старешине је педагошки рад са ученицима, сарадња са родитељима, бројним институцијама, затим бројни административни послови, од попуњавања дневника, матичне књиге, писања сведочанстава…– истиче Стевановић.
Каже да наставници који у петом разреду постану старешине то буду до осмог, и да је само једном за пет година имао случај да је одузео старешинство и дао другом колеги.
И док директори тврде да је њихово дискреционо право да одреде којим наставницима ће дати старешинство, Милан Јанковић, из Уније синдиката просветних радника, каже да би о директоровом предлогу требало да гласа наставничко веће, као највиши стручни орган у школи.
– Теорија каже тако, а друга ствар је што се то у неким школама не поштује. Али ако би наставничко веће хтело, могло би да се супротстави одлуци директора са којом се не слаже. Не значи да тако неће бити, ако старешинство буде услов да би неко био у 9-1 платној групи – истиче Јанковић.
Накнада за разредно старешинство тренутно износи четири одсто на основну плату, што је у просеку око 2.000 динара. За обим посла, цифра више него скромна, али многим наставницима значајна због лошег материјалног положаја у којем се налазе.
Душан Кокот, из Независног синдиката просветних радника Војводине, указује да се, што се тиче,новца, ништа неће променити.
– Запослени са седмим степеном без старешинства, са коефицијентом 3,84 сврстан је у 8-3 платну у групу, што доноси пројектовану основну зараду од 54.884 динара. Разредни старешина у 9-1 групи имаће 57.028 динара, али то само значи да им је додатак на старешинство „упакован“ у коефицијент. Њихова основна зарада ће бити око 2.140 динара већа односно исто као и досад са урачунатих четири одсто – наводи Кокот.
Он сматра да би разредно старешинство требало да буде дефинисано као додатак на плату, а не да улази у коефицијенте.
– Сви смо ми наставници, а разредни старешина није занимање и зато треба да буде третирано као додатно ангажовање, на исти начин као и радни стаж – наводи Кокот.
Иако се репрезентативни синдикати боре за стартну позицију у 9-1 платној групи, која ће им, како тврде, омогућити брже напредовање кроз платне разреде него ако остану у 8-3, Кокот указује да преговорима о стартним групама и разредима треба да претходи правилник о напредовању.
И поред различитих гледишта, синдикати су сагласни да је отворених питања много. О томе каква је позиција учитеља, одговарају да су „сви учитељи и разредне старешине“, што практично значи да је и њима обезбеђено место у 9-1 платној групи. Међутим, нејасно је шта се дешава са учитељима са шестим степеном стручне спреме – да ли им због тога следује место чак и испод 8-3, ако је та платна група „резервисана“ за наставнике са седмим степеном без старешинства.
Друга дилема је да ли разредни старешина може да буде психолог и педагог, као и наставник који не држи наставу одређеном одељењу. У неким школама није дозвољено да, рецимо, наставник физике „добије“ петаке или наставник хемије ученике петог или шестог разреда, већ им се старешинство додељује за разред којем предају матични предмет. У неким школама нема оваквих ограничења.
Милан Јевтић каже да је Министарство просвете својевремено упутило образложење да је могуће да наставник буде разредни старешина одељењу којем не предаје, јер он самим тим што држи ЧОС (час одељенског старешине) постаје члан одељенског већа. Ово питање је чест разлог спорења у средњим стручним школама, у којима многи наставници због природе предмета који предају не могу да изведу генерацију, пошто неке предмете ђаци слушају годину или две.
– Одељенско старешинство је промењива категорија. Упркос поменутом мишљењу Министарства, у пракси се ретко дешава да професор предаје ученицима годину или две, а дозволи му се да изведе генерацију. Нама је разредно старешинство као услов за 9-1 платну групу спорно и због других ствари. Шта се, рецимо, дешава ако се наставник који је и разредни старешина покаже као добар и напредује у 9-2 платну групу, а потом изгуби старешинство? Да ли се враћа у 8-3 групу? Ако је неко из 8-3 успео да пређе у 8-4, а потом добије старешинство, да ли он прелази у 9-1 или 9-2 – износи неке од недоумица Јанковић.
Министар просвете Младен Шарчевић недавно је рекао да би, уместо директора школа, одлуку о томе коме ће бити додељено разредно старешинство, требало да доноси тим за квалитет. Формирање тог тима је, подсетимо, законска обавеза школе, али закон није прецизирао начин рад, број чланова и надлежности тог тима. Очекивање је да ће тимом председавати директор школе, па је под знаком питања могу ли се чланови из реда наставника изборити за своје виђење коме би требало поверити одговорну улогу разредног старешине, а да се притом и сами не замере колегама.
Весна Стаменић