Можда разлог што се тинејџери изолују када имају неки проблем уместо да се обрате родитељима, заправо лежи у томе што су их, кад су били деца, ти исти родитељи управо томе и учили. Кад имаш проблем, кад те преплаве емоције и не можеш да контролишеш понашање, одлазиш у ћошак, у своју собу, или већ на неко треће место где ћеш САМ да размишљаш о томе што си урадио. О СВОМ проблему. Уместо да им помогнемо да реше проблем, чак и онда када делује као да нашу помоћ не желе.
Кад су деца мала и муче се и боре да изађу на крај са својим емоцијама, они заправо не умеју да их искажу на прави начин. Нису још научили. Треба им времена за то. Зато понекад хистеришу, зато имају испаде беса. Зато вриште и кенкају. То је њихов начин комуникације са нама. Никад нећу заборавити свог сина кад је, са својих 2,5 године, рекао: „Мама, ја нећу да будем овакав! Мама, смири ме!“ А ја сам баш пре тога викала јер сам изгубила свако друго оружје да се изборим са његовим бацањем по поду. А то је био тако јасан позив у помоћ који многа деца не умеју да упуте. Уместо тога, комуницирају онако како могу.
Потребна им је помоћ одраслих да организују, процесирају, изразе своја осећања на здрав начи. А друштво нас учи да их у тим тренуцима треба казнити. Послати у изолацију. Истући.
Учимо их, упорно их учимо да не смеју да покажу оно што осећају. Не кукај. Не жали се. Не плачи. Твоја осећања су погрешна. То што осећаш је потпуно без везе. Буди тих…
После неког времена, они баш то и ураде. Буду тихи и престану да показују емоције. Јер – па то смо им ми рекли! Ми смо од њих то тражили толико пута. Толико пута кад смо им били потребни, они су морали са својим проблемом да се изборе потпуно сами. У својој соби. У ћошку. На столици за размишљање.
А онда постану тинејџери и очекујемо да нам се обрате за помоћ кад имају проблем. Да имају поверења у нас. Јер, то сад већ може бити озбиљан проблем и ми треба да о томе знамо. Желимо да осећају слободу да нам кажу, да разговарају с нама. Очекујемо да знају да је сад то у реду. Да сад хоћемо да будемо део њиховог проблема и помогнемо. Али, они су толико пута већ учени да морају сами, да сад више не умеју другачије.
Дозволите својој деци да осећају. Дајте им до знања да су њихова осећања важна. Нека знају да сте ту да их чујете.
Брзо ће проћи хистерије због млека сипаног у погрешну шољу или изгубљене оловке, а уступиће место раскидима, сломљеним срцима, дилемама које се тичу секса, вршњачког насиља или других изазова које носи тинејџерско доба. А желећете да тад дођу код вас, да вам повере свој проблем, ма колико мали био.
Будите њихова сигурна лука данас.
А. Ц.