Мишљења сам да нико нема обавезу да чува нашу децу, осим нас самих или ако околности другачије налажу, особа адекватна за тај посао. Све у вези са бакама и декама је ствар чистог задовољства и повремене подршке. Кренимо редом.
Ових дана сам се видела са драгим пријатељем, доста старијим од мене, веома уваженим неуропсихијатром. Он ми је као други тата, осим што неке танане делове мог бића зна вероватно боље и од мене саме. Иако у зрелим годинама, он и даље ради. Причамо у неком тренутку о улогама бака и дека. Каже он да не разуме најбоље, нити му је прихватљиво, када људи његових година, чак и млађи, немају другу улогу од оне да чувају унучиће. Мишљења је да се на тај начин губи улога нас самих, наше суштаство.
Ја сам, ти си, биће које има потребе, да ради, ствара, осећа се корисно, а пре свега добро у својој кожи. Да умеш да шеташ, уживаш у дану, плаћању рачуна, обављању ситних обавеза, па, тек онда ако се то уклопи у твој животни ритам, да се поиграш са унучићима или припомогнеш. Мој пријатељ сматра да је живот испразан ако се свео на то да си само баба или деда или да је то њихова приоротетна улога. Замислим се. Много се замислим, јер моји родитељи нама веома помажу око деце. Ако их не виде дуже време, говоре ми да пате. Доктор има одговор и на то, Нека дођу до вас, поиграју се са децом и иду својој кући. У реду је да помогну, понекад.
Исто некако ових дана, једна васпитачица у пензији ми каже да не разуме зашто деца у великом броју долазе лети у вртић, ако су им већ бабе и деде кући? Истина је да је лети у вртићима гужва, мање васпитача, а деце готово подједнако као и током целе године. Али, где пише да је њихова обавеза или напросто правило да људи који су можда уморни, сигурно мање здрави него у младости или им се једноставно неће, треба да имају улогу чувара деце?
Можда пише у главама мојих родитеља, јер су обоје сагласни да млађа, из већ поменутих разлога летњег режима рада, ипак одсуствује из вртића. А, ако би мало моји да одморе, ускачу мужевљеви, Пошаљите нам мало децу, баш смо их се ужелели. Тако је било са старијом, тако је и са млађом. Док ми радимо, радо им дамо децу и деца по сопственом признању уживају. Шта је онда исправно?
Да ли заиста баке и деке који воле да буду са децом, немају свој живот и нека друга интересовања или то ипак једно друго не искључује? Моји родитељи се виђају са пријатељма, одлазе у позоришта и шетње, повремено отпутују. Ипак, сада да их питам када им је најлепше, опет ће рећи са нашом децом. С друге стране, ко може било шта да замери оним бакама и декама, који желе другачије. Желе да уживају у својим пензионерским данима, да се баве неким стварима које су пропуштали док су гајили сопствену децу, желе да спавају дуже и кад год то пожеле. Желе да живе без прилагођавања унуцима. Зар им је то за замерити?
Ако бих имала право некоме да замерам, то би били родитељи чија деца иду у вртић док су и сами на одмору, затим они који седе у парковима или кафићима и не виде да ли им дете бије друго дете или се мучи да савлада неку препреку, док чежњиво погледом тражи маму или тату. То би свакако били родитељи који децу чувају напољу, док не испуштају из руку мобилни телефон, замало и сама да упаднем у ову замку, то би били они чија деца по читав дан кваре очи и мозак буљећи у телевизијски или неки други екран…То би био један родитељ, који је ових дана изјавио,
На одмору сам и покушала сам да чувам МОЈЕ дете и начисто сам излудела, не вреди, ићи ће у вртић, ја не могу. Нема места бакама и декама у оваквим и сличним причама. Јер и да су најпосвећенији унучету, они му нису родитељи и тачка.
Да будем искрена до краја. Мужа и мене су прилично размазили наши родитељи, лепо је нама док смо сами. Али су нас опет размазили довољно да са њима уживају и понечему их науче, да је љубав међу децом и њима емотивна потреба, никада навика и да деца и ми највише волимо када смо заједно. Радо прихватам сугестије и савете, онда их мало вагам, увек им се захвалим на ономе што су приметили. И чини ми се да имам право да кажем да љубав наших родитеља према нашој деци не злоупотребљавам, већ све дозирано радим. Правила у вези са децом, поштујемо и ми и они, мада ми је сасвим у реду да се мало и изгубе правила када нису са нама.
Резиме написаног, нема правила. У некима се више, у некима мање развије потреба да буде са децом своје деце и то је у реду. Главни глумци у том породичном филму јесмо деца и ми. Баке и деке су ту да воле, да им прија колико им прија да виђају унучиће.
Љутња је сувишна у таквом односу, чак непримерена. Муж и ја када маштамо шта ће бити једног дана када ми будемо деда и баба, већ сада имамо потпуно опречне ставове. Ја сам мишљења да ћу радо бити са децом наших ћерки, ако околности буду такве, а он не. Чак се шали, Мислиће оне да им је матори полудео, неће ни хтети да ми дају децу, а право да ти кажем ја уопште сада не осећам да ћу имати било какву потребу за тим, уз све могуће уважавање за оно што раде наши родитељи.
Закључак је да нема закључка. Ствар је срца, могућности и разноразних околности. Толико смо сви различити, што и јесте наше богатство бивствовања овде, да би било смешно да покушамо да укалупимо. А и калуп је тако досадан.
Пише: Ивана Вана Станисављевић
Извор: Roditeljstvo i odrastanje