Алиментација. Ово је проклета тема, тема о којој се нерадо пише, јер је много много гадна.
Шта је уопште алиментација? Обично се одређује судским путем, и обично је плаћа отац јер најчешће дете остаје на старање мајци. Обично алиментација буде некакав проценат од очевих примања. Често тај износ није довољан ни за шта. И често је на жалост потребно да се наплати судским путем.
Не волим да пишем о овоме. Кажу, то је лично, интимно питање. Задирање у финансије, у новчаник, је врло приватна и неугодна тема. Јесте. Гадно је. Стресно је. И зато треба да ћутимо, да повијемо главе и да се правимо да је све у реду, да нема везе? Али има везе, и те како има везе.
Има везе чак и ако имате довољно новца за ваше дете (или вашу децу) па вам је свеједно за ту проклету алиментацију. А иначе презирем тај израз. У преводу ми звучи као новац за храну. А подизање детета не своди се само на његову исхрану (што би неки рекли – а шта па дете толико једе ?) далеко од тога. И не своди се само на новац.
И баш зато што је толико неугодно, баш зато што је то једна од највећих фрустрација свих самохраних родитеља, ја ћу о томе да пишем.
Једном приликом сам на на ФБ окачила фотографију ћеркиних нових ципела, уз коментар колико су коштале. Биле су прескупе, и то је била поента поста, да не би смеле толико да коштају. Каже ми пријатељица, склони то, новац је веома лична тема. Јесте лично, али од новца ми сви живимо, и од тог истог новца подижемо нашу децу.
- хранимо их
- облачимо их и обувамо
- плаћамо јаслице/вртић/школу (не, државна школа није бесплатна, далеко од тога, ја вам то кажем)
- плаћамо бебиситерку када немамо другог избора
- летовање, зимовање
- плаћамо себи оно што је нама потребно како бисмо могли да подижемо своју децу
Новац на жалост покреће свет. Без новца можемо да се ухватимо за уши и да заиграмо. Новац не доноси срећу али нам омогућује неке ствари које су и те како битне.
Алиментација је мучна тема за родитеље који треба да је приме. Зато што је пречесто она мизерна. Зато што пречесто за њу морају да туже. Зато што је понижавајуће тражити новац за рођено дете, и то од другог родитеља чије је то дете такође – рођено. Зато што пречесто чујемо одвратне теорије по којима мајке ту исту алиментацију “троше на фризера или нокте”. Срамота. Знам муке мајки које једва састављају крај с крајем, које сваки трошак одмеравају три пута пре него што га исплате. Па онда калкулације, када да детету купе ципеле, колико пари ципела је потребно за једну сезону. А нога расте. па зимска јакна, па може ли да обуче прошлогодишњу. Па прослава рођендана, како без новца… Па туђи рођендани, куповина поклона…
Јесте, врло је лично и врло непријатно. Али ту смо где смо, и свакодневно се суочавамо са проклетом темом – новац.
Ко нема солидан посао, у врло је тешкој ситуацији.
Али није само то. Чак и ако тај новац од алиментације није неопходан, ужасан је то осећај, када бивши партнер неће да да за своје рођено дете. Неће, у инат. Неће јер мисли да му је много. Неће јер мисли да ће тако бившој да напакости.
Не разумем како било ко може да каже да је много новца, за рођено дете! Ја бих за моје дете дала све. И што имам, и што немам.
Не заборављам на другу страну медаље: стресно је, верујем и очевима који морају алиментацију да плаћају. Јер звучи као понижавање. Дај новац зато што мораш. А дете виђаш по пресуди, или онда кад се договориш. Права су ограничена, а бивше жене врло често умеју да истерују правду и неправду, небитно кога ће све да повреде тиме.
И тако овде заправо нико није срећан. Никоме није лако.
Али најтеже је – деци која су колатерална штета. Деци око којих се ломе копља. Деци која најчешће све чују и све виде. Деци која одрастају са раном на души. Деци коју понижавају, и они који новац траже, и они који новац дају.
Ја много маштам, превише чак.
Тако, често маштам о свету где ћемо се о потребама наше деце договарати. Зато што су заједничка. Зато што свако дете има право на љубав и подршку оба родитеља. Подједнаку. Зато што никада, али баш никада, не бисмо смели да чујемо или изговоримо реченицу „немам“ или „не могу сада“ или „не дам“. Зато што су наша крв и месо, зато што, када су наша деца у питању, не треба да буде истеривања, пакости или дилеме.
Зато што би без њих наш живот био празан.
Извор: sacekajmalo.com