Ама, да је ишта ваљала, не би он ни тек тако отишао, рекла је и значајно климнула главом. Права жена зна како да задржи мушкарца… ако ме разумеш…
Не, не разумем. А не разумеш ни ти. Јер ниси била у њеној кожи. И не знаш како је то…
Како је кад дођеш кући, док чекаш да вода за кафу проври, размишљаш како би било добро да отпутујете негде без деце, само вас двоје. Како је кад уђе, и препознаш у сенци и начину на који те гледа, на који разговара с тобом – да нешто није у реду. А није посао. И није здравље. И нису деца. И како је када ти по пети пут заредом каже како “није ништа“. А знаш да јесте.
И како је када ти окрене леђа ноћу. И када више ниси у стању да га дозовеш, јер је већ миљама далеко.
И џаба нова хаљина, боја косе, парфем који је одувек волео. Омиљено јело. Омиљени филм. Све престаје да важи оног тренутка када вам се погледи сретну и схватиш да је готово.
Да није тек бедна криза средњих година. Да неће помоћи ако купи мотор. Крене на часове гитаре.
Пусти браду. Неће помоћи ни то што покушаваш да га разумеш. Што си спремна на све. Што си у стању да погазиш и то мало поноса. Зажмуриш. На викенд ван града. Службени пут. Прековремени рад. И рачуне које никада нећеш наћи. Рачуне хотелских соба. Ресторана. Малих знакова пажње.
Неће га вратити, јер је већ отишао.
И чему сузе, док га гледаш како у кофер пакује цео један живот. Треба му времена. Увек исто говоре пре него оду. И заклињу се у мајку, у децу, у све што је свето – да не постоји нико…
Лековита мисао која одржава у животу.
Не знаш како је док се будиш следећег јутра и оног након тога и сваког наредног – очекујући га на вратима. Док пребираш по свом животу као по каквом жижљивом пиринчу. Тражиш здраво зрно, да те сачува. Док се не врати. А не враћа се. Иако не постоји нико. И не знаш шта да кажеш деци. И не знаш шта да кажеш мајци.
И не знаш шта да кажеш себи. И не знаш како да замениш осигурач. Ни гумицу на славини. И не знаш где је полиса осигурања. Ни када ти тачно истиче регистрација.
Не знаш како је кад тумараш градом. Када куваш по навици јела која он воли. Миришеш његове кошуље. Читаш његов хороскоп. Питаш се где си погрешила. Правдаш се. Себи. Њему. Пријатељима који наједном престају да буду заједнички. Избегаваш их а да ни сама не знаш зашто.
Не знаш како је кад чекаш да позове. Да каже да му је жао. Да жели да се врати. А он се не јавља. Оклеваш да избришеш његово име са списка станара. Са улазних врата. Са рачуна за телефон који и даље стижу на кућну адресу.
Не знаш како је када се након месец дана јави. И каже да жели да виђа децу. Жели да договорите термине. Датуме у календару. Прекида везу пре него што успеш да кажеш било шта. Деца те мрзе. Ти си крива што је тата отишао. Што су попустили у школи. Покушаваш да објасниш, да се оправдаш. Не иде. Тата је тата.
Можда је требало ти да одеш, питаш се док им пакујеш ранчеве за викенд. Јуре низ степенице на први звук сирене. Имаш цео викенд пред собом. И не знаш шта би с њим. Рибаш плочице. Пијеш. Слушаш музику. Плачеш. Читаш старе дневнике. Гледаш старе филмове. Поново пијеш. Повраћаш. Поново рибаш плочице.
А није још ни субота.
Не знаш како је кад лежиш у кревету. Смишљаш како да му се осветиш. С ким… Покушаваш. Не иде. Не можеш ти то. У недељу ти враћа децу. Сад имаш разлог да преживиш до наредног викенда. И оног тамо.
Где сте били, питаш их. Шта сте јели? Одакле ти та наруквица? Дала ми Гоца. Која Гоца? Спуштају поглед. Ћушкају се испод стола.
Желиш да је видиш. Да се увериш да постоји. Да је лепа. Млада. Да се смеје. И да му поправља крагну. Склања труње с ревера. Љуби пре него пође из куће. Маше с прозора. Додирује твоју децу. Твоју децу!
Желиш да га питаш какав је осећај – заменити један живот другим. Уништити један живот тек тако? Не један. три. Рачунаш и децу. И њихову децу. И све оне прилике које их никада неће сачекати. Да будете бака и деда. Заједно. Да будете болесни и стари и глуви заједно.
Не желиш да знаш како је кад не знаш с ким да остариш. И која то гумица брише све године које сте потрошили заједно.? Ко враћа кусур, ако не искористиш конзумацију? Како то сада иде? Ко од вас двоје полаже веће право на успомене? На све оне ситнице које си чувала. Каменчиће с мора. Фотографије. Касету са свадбе. Слике деце.
И зато не осуђуј. Не лепи на њу тај презир као какву таксену марку. И не говори “да је ишта ваљала, он не би…“ Ваљала је. И била добра. Док није постала друга. Бивша. Изгубљен пртљаг који наставља да кружи на траци и кад сви оду. И ништа ту није било због ње… ако ме разумеш…
Аутор: Даниела Бакић
