О признајмо то већ једном засвагда – све смо се ми бар једном стигле до те станице „нема назад-нема напред, бескрајно сам исцрпљена!“ За мене је то изгледало овако: седела сам на каучу у дневној соби, механички листала Инстаграм и зурила у објаве других мама, ОНИХ мама које се ОЧИГЛЕДНО много боље сналазе од мене.
Бол у леђима ме је мучио данима од погрбљеног држања, али једноставно нисам могла да се помакнем. Из ходника се чуо добро познат, бојажљив гласић: „Мама, не могу да заспим…“
Све што сам успела да јој кажем биле су речи: „У реду, душо.“ Три малене речи за које сам једва смогла снаге. Нема понуђених решења, нема речи утехе. Јер ми је понестало решења, понестало речи.
Супруг ме је погледао са опрезом и тихо упитао: „Душо, јеси ли добро? Је л’ све у реду?“
Требало ми је да размислим о томе што ме пита. Протрчала сам кроз сав тај психички терет кои носим и схватила: увек бринем, увек сам под стресом, увек се осећам кривом због нечега.
Размишљала сам о томе како многе жене које познајем одговарају на то питање. Зар не кажемо све оно чувено: „Све је у реду. Сјајно сам! Како си ти?“, и то мало гласније не би ли звучало уверљивије? А заправо, прави одговори које дајемо када сматрамо да је у реду бити рањив су:
Једва издржавам.
Исцрпљена сам.
Не знам ни сама како сам.
Али не треба да се жалим. Ја сам заправо срећна на много начина. Волим да будем мајка. Волим свој живот. Дакле, уместо да све то изложим, уместо да се позабавим „рањивим деловима“, једноставно сам одговорила свом мужу: „Добро сам, душо. Данас је било једноставно… тешко.”
„У реду, хајде да нађемо времена овог викенда да урадиш нешто за себе. Да будеш сама неколико сати. Може?“ – као и увек, диван је и труди се колико год може да ми помогне да живим свој склад.
Али истина је да брига о себи није довољна. И време је да престанемо да причамо мамама да ће једноставан „чин бриге о себи“ поништити године преплављености. То је она преплављеност коју изазива култура живљења у којој је извесно да ћемо у неком тренутку сагорети.
Будимо искрени, не постоји та пенушава купка која ће утишати стално зујање анксиозности. Не постоји викенд с другарицама који ће поништити изолацију сваке новопечене маме.
Не постоји дремка која ће оживети нашу енергију да је „улијемо“ у балансирање каријере и мајчинства. Не постоји чаша вина која ће ублажити нагомилавање свих болести због којих „нисмо имали времена да посетимо лекара“.
Маме су сагореле, а наше друштво треба да почне да брине. То исто друштво које тражи од вас да се негујете у окружењу које вас не негује.
Дакле, драга мама, молим те, чуј ме: Ти не замишљаш своју сагорелост и то није твоја кривица.
Сагорела си, јер од оног тренутка кад си објавила да си трудна или да планирате да усвојите дете – са свих страна си бомбардована нежељеним саветима и причама о томе колико ће грозно бити ваше предстојеће искуство.
Сагорела си, јер си морала да се вратиш на посао пре него што си била спремна, а онда се и истовремено стидела што ниси довољно дуго дојила своју бебу.
Сагорела си, јер осећаш да мораш стално да оправдаваш своју одлуку да напустиш посао, узмеш боловање или слободан дан.
Сагорела си, јер за ручак једеш остатке дететовог оброка и корице сендвича.
Сагорела си, јер стално жонглираш са притиском проводиш ли довољно времена присутна са својим дететом и са притиском да ти дом увек буде уредан и чист.
Сагорела си, јер након целодневне бриге о својим малишанима осећаш као да треба да будеш (више) свежа, секси и доступна свом партнеру.
Сагорела си, јер не прође дан да се не опоменеш што још ниси изгубила килограме после порођаја. Што си изгубила своје „савршено тело“.
Сагорела си, јер стално читаш и слушаш нове савете о„најбољем“ начину да одгајаш своје дете – и балансираш то са контрадикторним начинима на које ти породица говори да то радиш.
Сагорела си, јер знаш да дете не би требало да гледа још један цртаћ на ТВ-у, али једноставно не знаш како да се вечера догоди без тога.
Сагорела си, јер ти недостају пријатељи.
Сагорела си, јер си толико дуго точила љубав и бригу из своје шоље за друге, да си заборавила да је усправиш и сачуваш нешто за себе.
Рекла сам то већ, и поновићу: Мама, не радиш ништа погрешно. Само је тешко, и то је то. Твоје сагоревање није твоја кривица.
Сада су неки од одговора на ове проблеме очигледни, али већина није. Зато што то нису проблеми које су маме створиле. То су манифестације културних недостатака које сваку мајку боле. Иако то није исправно или поштено, на нама је да их поправимо, јер изгледа да нико други неће.
Дакле, није ствар у пенушавој купки или испијању чаше вина увече. Реч је о рањивости.
Иступити и рећи: одбијам да прихватим појам савршене мајке или савршене жене. Ја сам аутентична. Искрена сам.
„Рањивост је у томе да се појавиш и будеш виђен. Тешко је то учинити када смо преплашени оним што би људи могли да виде или помисле. Када смо подстакнути страхом од онога што други људи мисле или оним гремлином који нам стално шапуће „Ниси довољно добар“ на уво, тешко је иступити. На крају испада да се боримо да покажемо своју вредност уместо да је живимо и покажемо .“– Брена Браун
Али мама, шта ако покажеш да си вредна и достојна? Чак и ако ти је кућа неуредна. Чак и када твоје дете има тантруме усред супермаркеа. Чак и кад се чини да се све распада.
Како да усред хаоса и нереда изјавиш да вредиш?
Тако што ћеш рећи не.
Тако што ћеш потражити помоћ.
Или тако што ћеш рећи шта ти је потребно, а да се не извињаваш због тога.
И тако што ћеш оставити простор за друге мајке да учине исто.
Можда ћете игнорисати у почетку. Можда ћеш добити неки оштар поглед. Али тиме што смо рањиве и излажемо своју причу и подржавамо друге мајке да учине исто и осете да су вредне – побољшавамо свет.
Знамо, бити рањив је невероватно непријатно. Добра вест: нико на овој планети није храбрији од мајке. Зато, спусти гард, мама. Не, неће бити лако, нимало. Али твоја храброст ће инспирисати другу маму и пре него што схватиш: имаћемо културну промену у нашим рукама. А онда, заиста можемо уживати у тој пенушавој купки на крају дана.
Уредила: Србијанка Станковић
