Мандатарка Ана Брнабић данас је, представљајући експозе посланицима у парламенту, рекла да је дигитализација кључна полуга за наставак економског раста и развоја земље.
„Томе ћемо приступити одмах“ подвукла је Брнабић.
Kако је рекла, ИТ сектор је кључан, шест пута је профитабилнији од других сектора економије и велика је шанса Србије.
Она је подвукла да имамо огроман извозни потенцијал у ИТ сектору, и изнела податак да годишње извозимо у том сектору 400 милиона евра, а да је циљ да то буде, за пет година, и читавих 1,5 милијарди евра на годишњем нивоу.
Мандатарка је рекла да се суочавамо са мањком квалификованих кадрова за ИТ сектор и да нам недостаје око 15.000 стручних кадрова.
Стварање нових стручњака биће један од приоритета, рекла је мандатарка те да очекује да се повећа њихов број и да ухватимо корак са четвртом индустријском револуцијом.
У том смислу, додала је, кључно је квалитетно образовање.
Kако је објаснила образовање треба да подстиче иновације, критичко размишљање и обезбеди младима вештине које могу да примене. . .
Уводићемо концептулано учење, а важно је да повратимо поверење у образовни систем.
За то су нам потребни и дуално и предузетничко образовање, а дуално образовање не ствара, истакла је, јефтину радну снагу, већ повезује привреду и образовање на свим нивоима.
Предузетништво је више од наставног предмета, то је став, начин, однос према животу…
„Нас стратешки развој мора бити заснован на људском капиталу и развијању предузетницкцих компетенција код што већег броја чланова друстрва“, закључила је Брнабић.
Kако је рекла, напори пре свега грађана и владе препознати су од стране ММФ, Светске банке, и других институција.
„Наставићемо ригорозну контролу трошења новца, а општи дефицит државе треба да буде испод један одсто, а са даљим растом економије да се спусти јавни дуг на 60 одсто БДП“, истакла је.
То би, каже, створило простор за плате и пензије и за нове инвестиције и инфраструктуру.
„Повећаћемо плате у јавном скетору“, категорична је Брнабић.
„Појединац не може сам или може мало и тражим вашу подршку да модернизујемо државу и напустимо бирократски начин размишљања“ рекла је она.
Јавне финансије су, подсетила је, жила куцавица економског система и правилним радом имаћемо повећање плата у јавном сектору, али ће се радити и на смењењу оптерећења послодаваца.
Извор: Новости
Изгледа да је наша просвета награбусила када се особа као Брнабић одједном бави њоме.
Чим неко промовише једну форму учења не говорећи о другим облицима прави грешку и себе представља као површну и неуку особу.
Очигледно министарка Брнабић (још увек је то) меша појмове и не зна да су сва учења на вишем нивоу од подсвесног у суштини концептуална учења јер:
„Концепт је тежња одржавања одређене позиције, значење ријечи у одређеном контексту, апстраховање реалности у нашим мислима, као и њено симболично представљање..“
А и пренаглашена прича о дигитализацији је промашај јер системи који су лоше радили пре дигитализације после дигитализације раде још горе. Познато је да би дигитализација била успешна морају да се озбиљно осмисле пословни процеси и да се уреде на начин који дозвољава њихову дигитализацију.
Пошто се бавимо терапијом а не дијагнозом имаћемо да ће сви предложени лекови по овом моделу бити погрешни.
Није код нас проблем у мањку дигитализације већ у мањку организације на свим нивоима друштвене хијерархије. Пажљиви и стручни критичари би рекли да је период реформи у Србији после петооктобарског пуча у суштини период дезорганизације и уништавања институција у Србији а да је Брнабићевка сјајан представник оних који треба да заврше враћање Србије у 19. век.
У суштини насилном дигитализацијом имаћемо да ће се исисати здрав капитал/ресурси за реинжењериунг пословних процеса који ће после дигитализације функционисати још горе и сви ће бити незадовољни.
Бројни покушаји дигитализације у последњих петнаестак година у здравству, јавној управи, јавним предузећима, итд. говоре да је страћено буквално стотине милиона евра без неког позитивног ефекта осим ефекта богаћења продаваца дигиталне магле.
Да будем прецизан Брнабићевка предлаже још један фијаско у трошењу буџетских пара јер да стварно жели позитиван помак обратила би се људима који нешто знају о реинжењерингу пословних процеса у јавној управи а такође и људима који нешто знају о образовању који, види се из излагања, нису консултовани.
Из овог текста видимо катастрофу у најави.
Брнабићевка је потпуни промашај.
Ko ste Vi, tj. cime se bavite? Hvala Vam. Ovo je jedini tekst (osim tekstova gospodje klotfrket) da pametno govori o SUSTINI. „Sistemi koji su lose radili, posle digitalizacije rade jos gore“. Vrh! Ziva istina. Roman se moze o tome napisati…
Mnogi sistemi u svetu su to doziveli i svim korisnicima usluga je taj prelaz delovao da su dobili nesto sto je losije. Generalno svuda u svetu uprkos opstem napretku tehnologije mogli su se cuti takvi komentari. I to je u neku ruku tacno. A zasto? Oni koji su bili vispreni u svom poslu su prvi napustali javni sektor ne cekajuci reforme i eventualne otkaze. Ostali su prosecni i losi, losi su dobili otkaze, a prosecni uprkos digitalizaciji previse posla. Neki se nisu u samom startu snalazili i morali su proci extra edukaciju. To je sve prosecnom korisniku usluge ostavljalo u startu los utisak.
S druge strane digitalizacija u obrazovanju podrazumeva digitalni dnevnik kao i plan, program i ocene u njemu, extra informacije za ucenike, kao i extra komunikacija sa djacima i roditeljima i u startu sigurno zahteva kako grupnu, tako i pojedinacnu edukaciju pre svega nastavnog osoblja, ali itekako kasnije olaksava svima obrazovanje kako nastavnicima tako i deci, a i roditeljima. Da ne govorim koliko edukativnih softvera, sadrzaja, i filmova skolama moze biti dostupno i koliko se nastava moze uciniti aktivnijom, dinamicnijom, kreativnijom i sa vise izazova. Ali sve zahteva vreme, nista se ne desava preko noci, nema instant resenja, a ni instant reforme. Ali uz dobrog stratega, a to Ana sigurno jeste mogu se ocekivati znacajniji i napokon vidljivi pomaci za 3-4 godine. Do tada nadam se da ce biti ukunute i „sve petice“ i da ce se insistirati na sirem znanju, a ne samo da se zahteva prosta reprodukcija onog iz knjige. Verujem da ce se deci kao obavezan predmet za sve od I srednje uvesti i ekonomija, da ce biti uveden princip kratkih predavanja i izlaganja nastavnika i ucenika, koji ce nametati debatno-analiticki pristup, i zahtevati od dece interesovanje i redovno konsultovanje sa nastavnicima i da ce kroz vreme biti ukinuto klasicno usmeno odgovaranje, a uvedeno stalno obavezno testiranje djaka sa pismenim proverama stecenog znanja.
Koncept izmedju ostalog podrazumeva srz, sustinu, rezime, jasnocu, preciznost ….. konkretno zalosno je da deca jos uvek pisu sastave na iste teme kao i pre 30 godina i prepisuju (copy-paste) kilometarske analize knjiga za neprocitane lektire koje niko ne cita. Koncept izmedju ostalog znaci…. i procitaj knjigu koju zelis i odgovori na sledeca pitanja ( po konceptu) u sklopu analize koja ne sme obuhvatati vise od 400 reci. Dakle u osnovi svega je jasan i precizan koncept. Nemojte g-dine Moravac da izvlacite floskule sa wikipedije.
I kad vec spominjete ljude „koji nesto znaju o obrazovanju“ a nisu konsultovani … iznesite te njihove konkretne stavove i ideje sta i kako umesto sto napadate i minirate bez ikakve osnove Anu.
Када се говори о дигитализацији заборавља се да дигитализација подразумева структурирање пословних процеса у циљаном систему који се дигитализује и да је платформа за рад у многим аспектима потпуно другачија. Пре свега школе у Србији спадају у релативно слабо структуриране системе ако се посматрају сви пословни процеси у школама. Такође је у образовању технолошки оптимизам изузетно опасан јер су школе у суштини васпитно-образовне а не само образовне институције (васпитање је слабо структуриран процес и вероватно је немогућ без васпитача а образовање је у суштини прилично структуриран процес који у неким деловима не захтева наставника).
Неки делови пословног процеса у школама се могу структурирати а неки не.
Како структурирати мотивацију ученика или у којој мери може оцена да охрабри ученика на већа постигнућа? Одлуке васпитача/наставника у процесу образовања и васпитања могу некоме да промене живот (да га униште или да му помогну да буде успешнији).
Друга је ствар ако ћемо да се играмо дигитализације па делове система структурирамо и да тиме наметнемо додатне обавезе наставницима јер било који дигитализовани систем треба снабдети подацима.
Па ви имате у старту ситуацију да је са носиоцима дигитализације у школама Србије надлежно Министарство у лошим односима. Мислим на наставнике који држе информатику и рачунарство и техничко образовање. Стицајем околности ћерка ми ради у просвети и планирала је али је (каже на срећу) одустала да се пријави на неки конкурс за неке водитеље програма дигиталног описмењавања. Када сам је питао због чега је одустала она ми је објаснила да у Србији ради сигурно више од хиљаду наставника који предају информатику и рачунарство и техничко и информатичко образовање. Они су у одређеној мери упознати са рачунарима и информационим системима и у одређеној мери су оспособљени да се користе савременом технологијом или савремено речено дигитално су компетентни.
И сада Министарство гура прст у око тим људима који раде у школама и помажу осталим колегама тиме што их заобилази и формира групу која ће за фине парице да одржи дводневна можда и тродневна предавања како се користе рачунари. Ови људи (они који нису у овој одабраној групи) су у својим колективима овим чином осрамоћени и сигурно неће благонаклоно да гледају поступке Министарства (ћерка ми је љута да не кажем бесна).
И шта ће се десити? Па када ти тренери који су названи водиљи за дигитално описмењавање (или шта год) заврше свој посао обучени ће морати овима који су заобиђени и осрамоћени да се обрате јер ће водитељи бити негде другде а богме та господа је навикла да ради за добре паре.
Када сам је питао шта би она урадила она је рекла да је Министарство могло да каже шта тачно хоће, да дефинише план и програм обуке и да ти људи који ће посматрати обуку својих колега у суштини реализују ту обуку и да добију накнаду за рад. Прво то су људи са којима раде и којима већ помажу и који неће имати ништа против да колега који им је толико пута помогао заради неки новац. Уместо тога добијамо пар хиљада љутих наставника који треба да буду носиоци дигитализације у школама и стотинак оних који ће се од овако замишљене дигитализације овајдити. Другим речима дигитализација у просвети је у старту саботирана.
Ко губи?
Школе, Министарство, наставници, Србија генерално јер су лошим пројектима дигитализације односно дигиталног описмењавања у Министарству већ гурнули клипове у процес дигитализације Србије. И ко је ту гурао клипове? Наставници сигурно нису. Па они (наставници) и траже да се нешто учини по питању дигитализације али због мањка опреме и услова за рад могу само да гледају и да чупају косу.
Није овде у питању Ана (вероватно мислите на Брнабић) јер она у информатици није неки ауторитет а чињеница да је поносно изјавила да је она сама писала експозе јој и не служи на част јер је требала за свако поглавље да нађе пар сарадника који би артикулисали ставове из предметне области (да подели одговорност и заслуге). Другим речима она је показала да нема капацитет да организује стручну јавност око неких тема па да знамо кога да кривимо за промашаје у неким областима. Пошто није компентентна за дигитализацију а иза њених речи стоји само она онда у суштини нико није одговоран. За потезе у Министарству образовања она сигурно није одговорна.
Ах да питатње кога позвати. Листа је прилично дугачка.
Погледајте листу професора ФОН-а који поприлично знају о дигитализацији и који су ме у току студија (на срећу) прилично измуштрали. А свакако немојте заобићи катедру за софтверско инжењерство ЕТФ у Београду и сличне катедре универзитета у Нишу и Новом Саду.
Има поприлично људи у Србији који поприлично знају о дигитализацији а нико их није питао.