Пажња усмерена искључиво ка детету продубљује вашу везу са њим и истовремено води ка његовом добром понашању. Зато, свакодневно обезбедите себи и свом детету време које ће бити само ваше, време током којег ћете му се у потпуности дати.
Можда вам се ова идеја учини непотребна јер сте родитељ посвећен свом детету који све своје расположиво време проводи уз дете. Али питање које сваки родитељ може и треба себи да постави јесте колико је он уз дете, а колико заиста са дететом.
Једне вечери, када сам ушушкавала своју четворогодишњу ћерку у кревет, она је тугаљиво рекла: „Мама, данас нисмо нимало биле заједно.“
Шта? Запањена, одговорила сам: „Али, ишле смо у библиотеку, у супермаркет, заједно смо вечерале“.
„Али, нисмо се забављале!“ побунила се она.
Прогутавши кнедлу кривице, схватила сам на шта је мислила. Већ недељама њој и њеном брату не поклањам стварну пажњу. Возим их у школу и вртић, идемо у библиотеку и у набавку, проверавам да ли су домаћи задаци урађени, … Али нисмо проводили време играјући се игара које су они хтели да играју, одмарајући се на начин на који они воле да се одмарају, разговарајући о темама које су њима важне. Са пословним роковима који су ме притисли и скором селидбом, једва да сам имала времена да се истуширам!
„Многи родитељи су толико презаузети да губе јасан осећај где је место детету у њиховом животу“, примећује др Стенли И. Гринспен дечији психијатар из Вашингтона. Шта више, у жељи да максимално искористе време које проводе са децом, родитељи често упадају у замку испуњавајући га активностима које су, без сумње, корисне за развој и образовање као што су спорт или страни језици. Проведено време више је уз него са дететом. А велика је разлика да ли разговарате са дететом у жељи да проширите његов вокабулар или вас заиста занима његово мишљење и једноставно уживате у тим заједничким тренутцима.
Деца и те како осећају када сте заиста присутни а када их одрађујете
„Ако одрађивање карактерише сваку вашу интеракцију, нешто значајно недостаје у вашем међусобном односу“, наводи др Стенли Турецки из Њујорка.
Замислите се – колико сте са својим дететом а да вам при том није једно око на омиљеној ТВ серији или новинама, колико разговарате телефоном додавајући му редом разне играчке, колико сте у активностима које морате да обавите или онима које су за његово добро. Да ли ваше дете можда жели само вас?!
Време које родитељи и деца проведу заједно може се сврстати у више категорија – време за учење вештина једна је категорија, време када вас дете прати у вашим пословима је друга, а време када сте са дететом и стварате однос један-на-један трећа је и најважнија категорија у стварању везе родитељ-дете. Др Гринспен то време зове floor time или време за игре на поду. Зове га тако јер мало дете највише воли да се игра на поду, а сам појам подразумева много више од тога.
Неподељена пажња
Шта је заправо floor time? То је време које родитељ проводи са својим дететом поклањајући му неподељену пажњу. То време је испуњено активностима које дете жели. Оно бира и организује игру, води разговор или говори родитељу оно што жели. Улога родитеља је да прати дете и активно учествује у свему, али без намере да преузме вођство и наметне нешто своје.
„Време на поду показује вашем детету да се можете спустити на његов ниво и остати заинтересовани за њега“, каже др Гринспен. То детету даје огромно и прекрасно осећање да га разумете и волите онаквог какво је оно заиста.
Време на поду охрабрује емосионални развој детета јер му даје безбедну могућност да се отвори и да са родитељем гради однос поверења, пажње и подршке.
Време на поду унапређује однос између родитеља и детета, открива заједничка интересовања, развија емпатију и разумевање за дететов унутрашњи свет, јача осећање љубави.
Време на поду позитивно утиче и на понашање детета. Изливи беса, цмиздрење, туча често су позиви за пажњом. Дете које је има довољно, развија прихватљиве обрасце понашања.
Коначно, пола сата читања или ћаскања под јорганом пре спавања даће детету осећање да у том тренутку не постоји нико други са ким би ви више желели да будете, осећање да сте само његови, што му јача самопоуздање, осећање вредности, прихваћености, и преплављује га осећањем љубави.
Ако сте спремни да проводите време на поду са вашим дететом, имајте на уму следеће:
Учините га свакодневном навиком
Предвидљивост и поузданост овог времена детету више значе него сама дужина времена којег му посвећујете. Свакодневна заједничка игра од тридесетак минута боља је од покушаја да се надокнади хроничан недостатак пажње повременим потпуним трудом.
Немојте га условљавати
Немојте прекидати време на поду када вам се чини да се дете лоше понаша. Детету је преко потребно осећање да га волите и када уради нешто лоше. Не користите ово време као награду или казну за понашање детета.
Одвојте бар 30 минута дневно
Топао однос, пун љубави и нежности не може се развити за пет минута успутног ћаскања. Да би упознали своје дете у потпуности и да би ваша комуникација постала квалитетна потребно је време.
Фокусирајте се потпуно
Ово време у потпуности посветите детету – искључите телевизор, укључите телефонску секретарицу, не мислите на радне обавезе… Предајте се у потпуности вашем детету.
Пустите дете да води
Више слушајте и пратите дете. Ако малишан жели да му незнано који пут за редом читате исту причу, учините то. Ако жели да лепите сличице у албум и причате о фудбалерима и њиховим постигнутим головима на разним утакмицама, такође учините то. Опустите се и немојте унапред имати одређена очекивања о томе шта би дете требало да ради или прича.
Останите укључени
Подједнако је важно да дете води главну реч и да родитељ притом не остане пасиван. Напротив, будите активни учесник и прави партнер детету. Тако, када ваша кћерка припрема чај за своје лутке, немојте одсутно приметити “ О, луткице пију чај!“ Уместо тога питајте „Шта ја треба да радим? Јесам ли ја један од гостију или сам твој помоћник?“ и слично. То ће отворити путеве ка интеракцији.
Време на поду за сваки узраст
Време које родитељ проводи уз дете градећи однос један на један представља један од најважнијих категорија у стварању везе са дететом. Оно ће омогућити детету да емоционално сазрева и да са родитељем ствара отворени однос у којем ће увек бити места за разговор како о лепим и интересантним стварима, тако и о проблемима који су саставни део одрастања. Зато је подједнако потребно и тек рођеним бебама и деци на прагу адолесценције.
Од рођења до 12 месеци
Новорођенче вам не може рећи шта би желело да ради. Зато пажњу усмерите на невербалне знаке. Да ли посеже за неким предметом и шири очи? Одговорите на све што ваша беба ради Истражујте заједно и причајте јој шта је шта нпр. „Ово је гумена паткица. Патка каже ква-ква.“
Имитирајте своју бебу у ситуацијама кад жели да комуницира са вама (тада она остварује контакт очима и смеши се). Значи, гучите заједно, ставите свој прст у уста ако она жваће своју ручицу… Својом мимиком ћете је охрабрити и почети да градите вашу везу.
Покушајте неку активну игру ако видите да је беба активна. Ако млати ручицама и ножицама она говори да јој је потребна акција. Повуците је нежно у седећи положај или је усправите, придржавајте је док пузи, летите лагано или плешите са њом…
Понекад се препустите мирним активностима. Иако је беба мирна, њен ум активан и шаље вам позив да му рецитујете, певате или да идете у шетњу. Показујте јој облаке, птице, кола, децу на игралишту…
Истраживања дечјег развоја су показала да бебе воле да слушају мелодичне, ритмичне гласове високих тонова. Наглашавање и понављање као нпр. „Види мацу! Где је маца? Лепа маца!“, као и контакт очима и анимирани изрази лица, повећаће бебино интересовање и разумевање околине. Охрабрујте бебу да прича третирајући је као активног учесника у разговорима одраслих, одговарајући на свако гукање које произведе и чекајући да вам одговори након што сте ви говорили.
Знајте када да престанете са неком активношћу. Ако беба почне да се врпољи или одвраћа главу, говори вам да јој је тренутно доста. Настављање игре након те тачке учиниће да се она лоше осећа.
Од 1 до 3 године
На овом узрасту већина деце још увек не може да јасно изрази своје идеје, па благо вођство од стране родитеља може бити корисно. Али запамтите, дете и даље води. Ваше је да му предлажете разне ствари, нешто што ће одговарати његовом расположењу (мирно и пажљиво, активно и енергично, итд.)
Играјте се претварања али допустите детету да креира игру и дели улоге. Па чак ако сте добили улогу понија у игри каубоја, подстичите дететову машту питањима „Да ли је пони гладан? Да ли треба да каска или галопира?“ Ако нпр. дете слаже пуззле понудите своју помоћ. Пратите вођство свог детета у сваком разговору који поведе. Играјте са дететом уз омиљену музику, лудујте у парку или игралишту, опустите се и препустите. Уведите активности у којима ви уживате јер су деца одушевљена сваки пут када их примите у свет одраслих. Зато, ако је дете у потрази за идејама, предлложите нешто што ви волите да радите. Ако тата воли летилице, покушајте са колажом допуштајући детету да бира материјал и одлучи како ће то бити сложено на подлози. Или ако волите да месите, направите колач па се онда умрљано добро забавите украшавајући га топљеном чоколадом и другим украсима.
Од 3 до 7 година
Дете овог узраста довољно је велико да може да смисли пуно активности за време на поду и да јасно саопшти своје жеље и интересовања. Задатак одраслог је да га прати и буде активан.
Будите спремни да се играте омиљених игара вашег детета, изнова и опет изнова исто. Охрабрујте дете да смишља преокрете у игри. Можете очекивати пуно имагинације са причама о гоблинима, вештицама, принцезама, ванземаљцима… Развијајте ентузијазам код детета. Ако ваше дете посвети сво ваше заједничко време својој колекцији сличица јунака цртане серије, немојте само климати главом коментаришући како су лепо сложене, већ се потрудите да нешто сазнате о тим јунацима. Тако ће дете знати да ви заиста учествујете у његовим интересовањима. Изађите заједно јер време на поду не мора да се дешава само у кући. Прошетајте заједно до парка или играонице…
Од 7 до 12 година
На овом узрасту заједничка игра и забава су и даље важне, али сада комуникација у смислу размене мишљења има кључну улогу.
Делите дететова интересовања – ако ваша кћерка жели да слуша свој омиљени диск урадите то али је охрабрите да прича о музици коју слуша. Шта је привачи, да ли текстови или сама музика, изглед извођача или нешто друго? Ко се још бави истом врстом музике? Будите отворени у разговорима али не осуђујте уколико се њени ставови косе са вашим. Схватите да вам се неће увек свиђати то што ваше дете има да каже. Ваш дванаестогодишњак вам може рећи да сте старомодни што му не допуштате да остане будан до поноћи. Трудите се да се не препирете, изразите поштовање за његово мишљење, трудите се да се саосећате.
Да подсетимо – време на поду служи да пажљиво слушате своје дете, да му одговорите са обзиром и да стрпљиво решавате сваку ситуацију. Ово не само да ће ценити ваше дете, већ ће и вама самима помоћи да се осећате успешним родитељем.
Ако у породици има више деце
Ако сте родитељ двоје или више деце, биће вам потребна добра организација и помоћ партнера да бисте могли да се посветите сваком понаособ. Можда вам следећи савети могу помоћи:
– Прилагодите се различитим распоредима своје деце. Играјте се на поду са бебом док је старије дете у вртићу или школи. Док беба спава, слажите слагалице са вашим предшколцем. Посветите се вашем адолесценту увече, када су млађи увелико у кревету.
– Укључите партнера и поделите време – док сте ви у кући са једним дететом, супруг би могао да буде у парку са другим.
– Направите распоред за свако дете мењајући редослед ко је први. Док се бавите једним дететом, дајте осталој деци избор да се играју самостално или да се придруже вашој активности. Браћа или сестре које се определе да учествују морају прихватити вођство оног детета чије је „време у току“.
– Покушајте да сједините њихова интересовања. Ако ваш син хоће да се игра диносаурусима а кћерка инсистира да буде принцеза, охрабрите их да комбинују своје теме па да се играју принцезе у парку из доба јуре.
Четири знака да је детету потребна пажња
Свако дете којем недостаје права пажња од стране родитеља показаће то на себи својствен начин. На родитељима је да те знакове на време уоче и да на њих одреагују на адекватан начин – пажњом а не казном.
Како деца обично исказују да им недостаје време један-на-један са родитељем?
– Дете је често непослушно. То можда указује да се осећа игнорисаним. Време на поду ће му показати да не треба да се понаша непослушно или агресивно да би било видљиво у породици. Док сте са дететом, схватиће да вам је стало до њега, а можда и откријете прави узрок таквог понашања.
– Дете је често плачљиво или је јако лепљиво за родитеље. То може указивати на његову несигурност. Свакодневно, пола сата неподељене пажње увериће дете да је вољено и сигурно у окриљу своје породице и помоћи ће му да поврати самопоуздање.
– Дете често удара, вришти и показује друге знакове беса. Кроз игре претварања или разговор, оно ће научити да постоје и адекватнији начини изражавања љутње.
– Дете се теже сналази у новим ситуацијама, нпр. када пође у вртић/школу, прелазак из родитељске у своју собу и сл.
Процес одрастања је понекад заиста тежак јер пред дете поставља тешке задатке. Такви изазови могу му подстаћи сумњу у властите способности. Помоћ родитеља један-на-један помоћи ће детету да се опусти и стекне потребно самопоуздање.
Аутор: Педагошко друштво Србије