Ако учитељ воли само посао, он је добар учитељ. Ако учитељ воли ученика као отац или мајка, он је бољи од оног учитеља који је прочитао све књиге, али не воли ни посао, ни ђаке. Када учитељ сједини љубав према послу и према ученицима – он је савршен учитељ. Тако је говорио писац Лав Николајевич Толстој.
Колико је то, међутим, данас изузетак, а не (неписано) правило? Ако знамо да свако време носи своје бреме, да ли је у овом данашњем учитељ престао да буде брижан према својим ученицима, јер се то од њега не тражи? Или се не препоручује. Не очекује. Да ли су се променили ђаци? Или просветни радници мање воле свој посао?
Мирјана Тркуља Пераћ и Бојана Гмизић, младе учитељице ОШ „Слободан Бајић Баја“ из сремског села Брестач, труде се да према ђацима изграде и педагошки и родитељски однос. Саговорнице „Живота плус“, које су нас са ученицима угостиле у школи, кажу да деца то знају да награде. Наученим лекцијама. Осмехом. Поштовањем.
- Можда смо привилеговане добром децом или она нама, али ми смо заиста као једна велика породица – каже учитељица Мирјана, која сваког дана до школе путује из суседног села Путинци. – Ауторитет је важан, само што се он не изграђује страхом и претњом, већ стрпљењем, лепом речју и пажњом. Многи мисле да је у селу лакше добити добру оцену, али то код нас није случај. Мора да се зна исто као у сваком другом месту и свако добије тачно онолико колико заслужи. Знају то и родитељи, који не ургирају за своју децу, иако нас сваког дана виђају и помажу нам у свим школским манифестацијама.
Када се учитељица Бојана недавно удавала, на свадбу су били позвани и њени ђаци. Малишани су као прави гости имали свој сто, сликали су се и играли са учитељицом. Али то не значи да су због тога имали привилегију да буду ослобођени домаћег задатка.
- Градиво мора да се савлада, али га не угрожава неговање топлог односа – каже учитељица Бојана из Сибача, која ђаке уз исписане петице неретко награди и украсним стикерима. – Деца су овде можда скромнија и природнија, нису захтевна, али ми се свакако трудимо да им пренесемо не само знање, него и лекције из људскости. Када дође нови ђак у школу, учимо их да је важно да га прихвате, да никог не етикетирају и да не знају за социјалне разлике.
А да је то већ дуга пракса у овој школи, старој 252 године, потврђују нам и приче просветних радника у пензији, брачног пара Сретковић. Јовица, наставник физике и математике, и Драгица, наставница српског језика, кажу да се време променило, али да је са децом увек једнако лепо, само ако знаш да им приђеш и извучеш из њих најбоље.
- Почео сам да радим пре пола века у овој школи, када сам у клупи затекао клинце из своје улице, само осам година старије од мене – прича Јовица. – Било је логично да будем близак са њима, али сам истовремено био и строг и правичан. Данас ми бивши ђаци кажу: „Умели сте да нам пренесете знање и нисмо вас се бојали, јер смо тачно знали шта смемо, а шта не смемо да урадимо.“ Мислим да је то суштина. Јер код мене је и онај „двојкаш“ морао да зна за двојку, као што су многи моји ђаци освајали награде на савезним такмичењима у СФРЈ, али сам се према њима понашао и као отац и као пријатељ. На колико сам само венчања и рођења деце својих ђака био. То говори да сам их, иако сам од њих захтевао знање, ипак мазио и пазио. Али нисам их размазио.
Његова колегиница и животна сапутница, наставница Драгица, каже да је увек инсистирала на дисциплини. Није јој било страшно када ђаци нешто не могу да науче или забораве, него ако види да се не понашају пристојно.
- Тада сам, за њихово добро, знала да будем и мало строжа – каже наставница. – Данас када се сретнемо, лепо попричамо, поделимо новине и кажу ми да се сећају како сам их учила реду и раду, али и да су увек могли са мном да се нашале. Када видим да су данас добри људи, знам да сам успела. Памтим све њихове петице и награде, све њихове осмехе, па и сузе.
И баш то је пример да просветни радници могу да сједине љубав према послу и према ученицима, постајући, како је рекао Толстој, савршени.
Итвор: Новости