Представница Савета родитеља Пете београдске гимназије Бојана Јанковић рекла је данас ФоНету да су неистините тврдње које стижу из Министарства просвете да се у згради те школе налазе непозната лица која су је „неовлашћено запосела“.
„Тог 24. новембра су деца изашла из школе. Послали су допис и Министарству и в.д. директорки и Школској управи да је школа предата. Тврдње да у школи неко обитава и даље су потпуно неистините, нека оду са полицијом, с ким год хоће, па нека провере“, казала је Бојана Јанковић поводом изјаве министра да у школи и даље бораве ”они који блокирају”.
Бојана Јанковић је додала да „министар константно даје контрадикторне информације“, притом неће да их прими да разговарају, већ им шаље неке поруке преко медија.
„Ја не гледам и не слушам Информер и ту врсту медија“, додала је она.
Према њеним речима, ђаци су по прекиду блокаде оставили школу у бољем стању него што је била затечена.
„Све су очистили, средили и требало је да дође само санитарна инспекција. Звали смо је да дође, они су пристали, а онда су их ови из Министарства спречили да дођу“, рекла је Бојана Јанковић.
Подсетила је и да у мају, када су ђаци изашли из блокаде, која је много дуже трајала, није улазила ни санитарна, ни било која друга инспекција.
„Блокада је била прекинута у петак, деца су у понедељак кренула у школу без икаквих проблема“, навела је Бојана Јанковић.
Она тврди и да се у две основне школе у које ђаци Пете београдске гимназије одлазе на часове спроводи илузија наставе.
„Има много мање учионица него што има одељења. Деца имају један дан недељно онлајн наставу, коју нисмо могли да добијемо када смо тражили у јулу на 47 степени Целзијуса. Таква настава је на овом нивоу потпуно бескорисна – каче материјале и презентације. Деца немају часове физичког, немају приступ фискултурној сали, немају ни приступ кабинету информатике, немају лабораторију за хемију, физику, а они би требало да имају и вежбе из тих предмета“, казала је Бојана Јанковић.
Извор: ФоНет











Дуго је школство таворило. Деценијама. Као старо школско звоно које одбија да звони, али га нико не мења јер „има пречих ствари“. Уџбеници су се распадали, наставници су се распадали, а систем — тај се већ одавно распао, само му нико није јавио.
И онда је, у једном свечаном тренутку националног просветног очаја, некоме синуло:
„Па што ми ово уопште држимо у државном власништву? Дај да приватизујемо!“
Тако је настала Стратегија за Спас Образовања Путем Тржишних Механизама, документ који је, по сведочењу очевидаца, писан у журби, на папиру од бурека, али са пуно срца.
Први корак: најбоље школе у приватне руке
Јер, логика је јасна – ако хоћеш да поправиш систем, почнеш од оног што још помало функционише. Најугледније школе, са најбољим наставницима, најбољим ученицима и најбољим резултатима – одмах на продају!
Цена? Симболична. Тј. симболична за једну ужу групу грађана који имају обичај да симболе мере у милионима.
„Ко има за приватну школу – има и за успех“, рекоше на конференцији за штампу.
„А ко нема – па… има државних школа. Тамо су критеријуми прилагођени реалности грађана који не прате глобалне трендове.“
Други корак: државне школе постају… нешто друго
Оне најлошије школе, где се већ дуго ништа не учи јер је важније преживети дан него савладати наставну јединицу — остају у државним рукама. То су, рекли су реформатори, будући „Центри за децу са умереним очекивањима“, где ће учење бити незнатна сметња у односу на главну мисију: чувати децу док родитељи раде.
„У тим школама нећемо форсирати знање,“ објаснили су.
„Знање је, уосталом, прецењено. Важно је да деца буду срећна, да се играју, да не кваре статистику.“
Некад су се таква места звала школама. Сада су званично категорија између играонице и паркинга.
Трећи корак: директори као менаџери
У приватизацију се не улази неспреман.
Зато су издали хитно упутство:
„У све школе које се припремају за продају именовати нове директоре – најбоље оне са искуством у вођењу пицерија, кладионица или фитнес центара.“
Критеријум је једноставан: ко уме да „уведе ред“, умеће и да води школу.
Јер, школа је – како реформатори одувек тврде – потпуно иста као и предузеће.
Само што је мало компликованије, јер у предузећу бар нема деце.
Нови директори су у првим недељама брзо поставили приоритете:
за улагања у наставна средства нема пара, јер треба прво „стабилизовати финансије“
за повишице наставницима нема основа, јер „треба пратити тржишне стандарде“
али за нове столице у директорској канцеларији, од фине коже са масажером – има, јер „инвеститор мора да осети атмосферу будућег успеха“
Епилог: велико отварање
И тако је дошло до свечаног тренутка: прве приватне школе отвориле су врата.
На улазу, таблица:
„Добродошли у Елитну Академију Профитног Образовања – школа за вашу децу, ако то можете да приуштите.“
Свако ко пожели може да упише своје дете, под условом да достави:
доказ о редовним примањима
доказ о ванредним примањима
доказ о примањима рођака и пријатеља који би могли да помогну у случају већих рата
и кратак мотивациони есеј на тему:
„Зашто сматрам да је образовање луксуз, а не право?“
А државне школе?
Оне су свечано рекласификоване у „Образовне зоне ниског интензитета“, где су учитељи добили упутства да фаворизују креативност, али не претерано, како се деца не би осећала притиснуто.
Уџбеници су постали опциони, јер су „потенцијално стресни“, а оцене укинуте – да се не угрози психолошки интегритет детета које није ништа научило.
И тако је школство коначно… решено.
Приватне школе имају све, државне имају ништа, а реформатори поуздано знају да су направили историјски искорак.
(Ово је синопсис за нову епизоду Звезданих стаза).