Чујем синоћ комшиницу, опет стисла и притисла мужа. Каже му: ти да си неки отац, одвео би жену и децу на море!
Женска права! Жене, мајке, краљице, мученице! Укључи телевизор, интернет, само се о томе прича! Поваздан! А да ја тебе питам шта је са мушкарцима? Нису вала ни сви мушкарци мучитељи, а жене светице. Ево, овај мој комшија грдан. Е то ти је, бајко мој, насиље у породици! Шта она жена оном мученику ради, то је за вести, еј! А он се поломи, све за ту жену и децу, ради дан ноћ. И чујем синоћ, опет га стисла и притисла. Каже му: ти да си неки отац, одвео би жену и децу на море!
Па гле сад ти, хоћеш еманципацију, фризуре, масаже, педикире, маникире, да радиш и примаш плату, да се сви послови деле. Добро. Ал’ муж да те води на море! Па каква си ти то феминистикиња?!
Чика Раде, тако смо га одмилоште звали, јер је најстарији у канцеларији, сваки дан је имао неку нову тему – да каже и покаже како је „оно време пре“ било боље. Овог пута су на тапету поново биле феминистикиње, њих је нарочито „абажавао“. Тако је умео да каже: а ове, е њих баш Абажавам!
– Абажавам такве жене! Жентурача је то. Кад се сретнемо на степеништу у згради не зна да каже „добар дан“, вуче ону децу, виче с терасе, урла – нема ти ту да л’ је недеља, да л’ је време за одмор или дремку, не зна се основни ред! Ал’ да се мужу приговара, то се зна!
– Чика Раде, можда сте мало пристрасни – покушам ја. – Млади су, сигурно је да жели да иду породично на море…
– Ма које породично, какво младо?! Она ти је ту, приближава се четрдесетој. Дан радног стажа нема! Зна Раде, слушај мене! Госпођа је завршила енглески језик и нема посла! Е јесам ја можда из прошлог века, ал’ глуп нисам! Како може неко да зна енглески и да не може да заради?! ‘Ајде, ви сте млади, па ми објасните. А овамо, овај ради два посла, остаје дуже, не постиже.
– Па никад није код куће, чика Раде, сигурно да јој то смета.
– Е то, па ако јој смета, а онда и она треба да ради, па да не мора он два посла! Ил’ да не приговара! Каква вам је то љубав и расподела мени и даље није јасно.
– Па, знате, прошла су та времена кад је жена морала да ћути… – кренем, ал’ ме он прекине.
– Ма ‘ајде, дете, не лупетај! Ова нит ћути, нит трпи. Да је мало више жена и да и она доприноси тој породици онако како од њега захтева, где би им био крај. Не, не, слушај ти мене. Има превише времена слободног, па зановета!
Није то била једина тема о којој би чика Раде волео да распреда, али у последње време, све је чешће причао о „младим“ комшијама. Ово за море га је посебно погодило.
То је насиље – да си неки отац
– Абажавам! Али пазите ви само ту агресију: ти да си неки отац! Значи, све што тај човек ради је мало. Није јој доста! Па где су ту границе?!
– Па знате како, чика Раде, различити смо. Можда је њој стварно то мало, жели више од живота, а не пуко преживљавање. – овако се уплела једна колегиница у разговор и навукла озбиљан чика Радетов гнев на себе.
– Ооо, ти си, дакле, једна од тих, а?! Боркиња за женска права! Па мајковићу, кад ћете да схватите?! Нема то везе са мушким и женским правима, него са људскошћу. Или си човек или ниси! Шта сте се ухватили за то како је 21. век! Ако ти је све мало, а друга страна се труди, онда нешто код тебе није у реду, у ком год веку да живиш! Да си неки отац, чуј!
– Па кад већ вичете на мене, колега – увредила се колегиница – Онда да Вам кажем, доста су жене трпеле! Није жена рођена да буде мужу слушкиња! Ако хоће на море, треба и да иде на море!
– Није жена слушкиња, ал’ није ни мушкарац роб. Али мешате бабе и жабе, одма’ да вам кажем! Ко те пита јеси ли мушко или женско, породицу треба подићи, еј! Нема више поштовања, захвалности, то ти чика Раде каже, а ти се бусај кол’ко хоћеш, ето!
И изађе чика Раде из канцеларије.
– Буни се јер је његово време прошло! – промашила је још једном поенту млада колегиница.
До краја смене мислила сам: колико пута у ствари тако не чујемо другог шта прича, јер смо „најпаметнији“. Не сагледамо ситуацију из ширег угла ни из туђег срца. Мало је незгодно, мислимо, ех, шта прича овај, тешко му што једна жена гњави једног мушкарца, а шта је са свим оним женама које су вековима мушкарци малтретирали? Ал’ није у томе ствар. У праву је чика Раде, нема везе у ком веку живимо, ако људскост и поштовање изостају, шта нам у том браку остаје, због чега тај брак опстаје?
Због деце?
Онда видим две мале главе, задубљене у цртеж, сликовницу или цртани. Две главе око којих лебди та реченица: ти да си неки отац, одвео би жену и децу на море! У малене душе се утискује као врели восак печатом – мајчино незадовољство и несрећа, очева несигурност и разочарање, несклад и туга. Нема захвалности, нема радости ни довољно свести да се схвати – шта се то с татом и мамом дешава?
Онда видим како чика Раде разочарано врти главом.
Какав ли ће вам, децо, бити 22. век, кад је овај овакав?!
