Kategorija

Šarčević: Sinoć smo dobili računicu, matematika sindikata nije najtačnija

03/December/2013

Na društvenoj mreži Fejsbuk profesorka srpskog jezika i književnosti Dušanka Milosavljević, inicijatorka projekta “Čitanjem protiv nasilja”, objavila je otvoreno pismo.

Svojevremeno je pedagoškinja Marina Žitković u svojoj školi Pantovčak sprovodila projekat Petice na kredit. Učitelji su dobili zadatak da uvere učenike da kod njih, u njihovom predmetu, baš svaki učenik u razredu može imati peticu, ako bude učio. Zato su svim učenicima na početku obrazovnog perioda u dnevnik upisali peticu na kredit. Svi su, dakle, startovali s peticama: oni koji su bili marljivi tu su peticu i zadržali, a onima koji nisu (dovoljno) učili ta se petica polako rastapala na četvorke, trojke, dvojke… i jedinice. Projekat je pokazao da je velika većina učenika bila snažno motivisana da uči kako bi sačuvali svoju peticu na kredit.

Zamislite sad sličnu situaciju s ispitivanjem učenika trima pitanjima.

1. Zamislite da je prvo pitanje koje učeniku postavimo pitanje bez reči: samo upitnik. Ili jedna reč: Slušam! Prvi put kad postavimo takvo pitanje učenik će verovatno biti toliko zbunjen da neće znati šta da kaže. Međutim, razmislite o snazi tog pitanja kad se učenik opusti i kad shvati da smo mu zapravo dali slobodu da sam odabere da govori ono o čemu najviše zna. Vremenski bi odgovaranje na to pitanje trebalo ograničiti na jedan minut, a pitanje bi se moglo zvati: tvoj minut! Učeniku koji je dobro iskoristio svoj minut odgovaranje je uspešno krenulo, ne treba se bojati jedinice!

2. I drugo bi pitanje učenik, takođe, mogao sam da odabere i to s popisa na kojem učitelj nudi tri pitanja ili tri tipa zadataka različite zahtevnosti.

3. Tek je treće pitanje zapravo pitanje za ocenu. Na temelju učenikovih odgovora na prva dva pitanja nastavnik može steći prilično jasnu sliku o količini i kvalitetu učenikovog znanja. Ako se učenik potrudio i suvislo odgovorio na njih, ma kako možda klimavi ti odgovori bili, zaslužio je dvojku. Jedinica je, naime ocena za tišinu, muk, izostanak bilo kakve aktivnosti, zanimanja, truda. A dvojka je najmanja moguća ocena za znanje. To je golema razlika između jedinice i dvojke: jedinica za izostanak truda, a dvojka za uloženi trud sa skromnim rezultatima. Treće pitanje treba prilagoditi nivou prva dva odgovora. Učeniku za kojeg procenimo da jedva zna za dvojku nema smisla postavljati isto pitanje kao učeniku koji odgovara za peticu.

Na prvi pogled se čini da ideja o tri pitanja za izbegavanje jedinice rešava jedan problem (nikom ko se imalo trudi ne moramo dati jedinicu), ali otvara drugi: kako učeniku koji je (po svom mišljenju) tačno odgovorio na sva tri pitanja objasniti da se tačan odgovor na pitanja može oceniti sa četiri ocene: dovoljan, dobar, vrlo dobar i odličan. Zato bi možda bilo zgodno učeniku pre postavljanja trećeg pitanja ponuditi slobodu da odabere da li želi pitanje za trojku ili pitanje za peticu. Učenika treba upozoriti da ako uspešno odgovori na pitanje za trojku, dobija trojku, ali mu – ako odabere pitanje za peticu pa na njega ne odgovori točno – ostaje dvojka.

Jedinica nije rešenje, jedinica je problem i to takav problem koji generiše nove probleme. Ako loš učenik zna da mu trud uložen u učenje garantuje dvojku, potrudiće se da nauči toliko da izbegne jedinicu. Svim učenicima treba ponuditi da sami odaberu za koju će ocenu učiti i odgovarati. Kakvog smisla ima nekoga ko je odlučio biti zadovoljan trojkom i kome je trojka možda najveći doseg do kojeg trenutno može stići obeshrabrivali pitanjima za četvorku ili peticu?

AUTOR Marija Simic

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама