Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете ЖЕЛИ. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре.
Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно ШТА дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно.
Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом.
„Али ако се детету мотив не отвори путем његове примарне радозналости и задовољства које ту радозналост прати, бичем нећемо моћи да створимо разлог за одлагање задовољења ради пуког рада, учења, а то је оно што смо навикли да зовемо РАДНОМ НАВИКОМ. Бичем се не ствара ни љубав за откривањем живота, ни мудрост. Бичем се буди гнев, мржња, жеља за осветом. Бичем се дете изгони из сваке потребе за мисаоним односом према животу“ – из књиге „Школа као болест“
Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта.
Један тата инжењер ме је питао: „Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?“ Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром.
Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра.
Др Светомир Бојанин, емисија „Агапе“