Вакцинишемо се против разних болести, купујемо полисе осигурања, уграђујемо аларме у куће, станове и аутомобиле, спремамо храну да не изумремо преко зиме, а онда – паднемо испит, останемо без посла, остави нас партнер, изневери пријатељица, изгубимо омиљене наочаре (све заједно или појединачно) и – сломимо се. Шта (ни)смо радили као родитељи ако се и наше дете једнога дана нађе у таквој ситуацији? Како га можемо психолошки ојачати да буде отпорније на животне изазове?
Проф.др.сц. Мајда Ријавец и проф.др.сц. Дубравка Миљковић са Учитељског факултета у Загребу на конференцији „Млијечни зуб” говориле су о епидемији попустљивог васпитања и психолошком вакцинисању, појму који је амерички психолог Мартин Селигман увео у својој књизи „Оптимистично дете”. „Кад бих ја данас био млађи научник, и даље бих се бавио имунизацијом. Али уместо да децу штитим физички, чинио их то на ваш начин. Имунизовао бих их психолошки. Проверио бих могу ли се таква деца боље одупрети оболењима – и менталним и физичким“, рекао је Селигман.
Физички се вакцинишемо готово сви, али како психички?
Професорке Ријавец и Миљковић говоре о наученој беспомоћности, односно о томе како смо научили да одустајемо уместо да покушавамо да променимо ствари. Управо због тога је деци и младима данас тешко да се опораве се од неуспеха и падова. Данас је присутна тзв. епидемија попустљивог васпитања која је заправо позив родитељима да преузму одговорност за своју децу и пруже им оно што им стварно треба да би расла, развијала се и научила да воле. Где, заправо, родитељи греше
претерано давање – превише одеће, активности, играчака, забаве, заједно са културом „Хоћу све одмах и сада”, која намеће идеју инстант успеха, а тежак рад и залагање нису важни. Повећава се опседнутост собом, а поткопава отпорност, а уз то иде и недостатак самоконтроле
презаштићеност – „Обмотавање у памук”: тзв. хеликоптер родитељи који не желе да деца искусе било шта негативно, штите их од свега те на тај начин поткопавају отпорност, а управо се савладавањем тешкоћа развија отпорност
слаба структура – дете доминира у породици, нема дужности, мало је правила и/или се не тражи придржавање правила
Највећи проблем попустљивог васпитања: кад дете постане шеф
Зашто попустљиво родитељство на дужи рок није паметна идеја?
Сви желимо срећу, како за себе, тако и за своју децу те је остварујемо спољним и унутрашњим циљевима. Спољни циљеви зависе од околности и на њих не утичемо лако. Они укључују новац, лепоту (имиџ) и славу, а уколико превладавају – можемо постати заробљеници статусних симбола, слободних активности и моде. С друге стране, унутрашњи циљеви односе се на лични раст и развој, допринос заједници и емоционалну блискост. Унутрашњи циљеви повезани су с већом психолошком добробити, а спољни циљеви не повећавају већ чак понекад и смањују психолошку добробит.
Управо дугорочно попустљиво родитељство са собом носи последице, односно већу усмереност на спољне циљеве, више анксиозности, већи ризик за депресију и незаинтересираност за друге (осим у случају личне користи).
Кад говоримо о подизању детета, треба нагласити да усмеравањем и помагањем детету да препозна важност унутрашњих циљева дугорочно психолошки јачамо дете и помажемо му да развије психолошку отпорност. С друге стране, када смо као родитељи превише попустљиви, када немамо јасну структуру – деца почињу да цене спољне циљеве и на тај начин схватају срећу.
Како развити психолошку отпорност?
Како би дете развило психолошку отпорност, родитељи треба да поставе праве изазове (циљеве који су за једну степеницу виши од онога што дете може). Даље, треба променити перспективу и уместо говорења да су негативне емоције лоше, треба запамтити како су оне важне. Иако нема истог рецепта за све, важно је да родитељи знају да деца тестирају границе, а превише давања, презаштићеност и слаба структура доводе до креирања спољних животних циљева, а тиме и мање срећног детета.