Ђаци уче лекције о оријентацији, о сналажењу уз помоћ годова дрвета, маховине и звезде Северњаче, а уџбеник који је штампан 2015. године ни једном реченицом не спомиње ГПС, иако данас готово сваки ученик има мобилни телефон и користи гугл мапе…
Овако је у Српској академији наука и уметности, на недавној трибини о реформи основне школе говорио др Филип Марић с Математичког факултета у Београду. Он није био планирани говорник на овој трибини Одбора за образовање САНУ, јавио се током дискусије из последњих редова. Испричао је како су сва деца у одељењу његове ћерке која иде у трећи разред изгласала да желе изборни предмет „Од играчке до рачунара”. Али, учитељица је одбила резултат „плебисцита”, с образложењем да није оспособљена да држи наставу. Др Марић је решио проблем тако што волонтерски држи секцију трећацима у школи своје ћерке.
Управо је предлог промене концепције техничког и информатичког образовања (ТИО), уз модел будуће деветогодишње основне школе по моделу 3+3+3, изазвао највише полемике у САНУ. Увођење информатике и рачунарства као обавезног, посебног предмета и одвајање од садашњег предмета ТИО, изазвала је пролетос жестоке реакције наставника техничког, потом бурну расправу на Националном просветном савету (НПС), који је тај предлог за сада одбацио, а о томе се недавно расправљало чак и на заседању Скупштине Србије.
– Зашто наставници ТИО немају свог представника у НПС, ако га имају друштва математичара, наставника географије, музичког…? Наши ставови су могли да се чују само захваљујући томе што је председник Савета Александар Липковски дозволио да говоримо на седници на којој се о томе одлучивало – рекао је проф др Слободан Попов, председник Центра за развој и примену науке, технологије и информатике.

Важећи норматив за опремање кабинета за техничко и информатичко образовање писан је још 1987. године и помиње „музејске предмете” попут графоскопа и дијаскопа

По његовом мишљењу, непотребно је дошло до супротстављања ова два подручја, јер „није добро да се на било којем нивоу раздваја техничко од информатике”. Он је објаснио да је до овога дошло јер су се они који нису стручни за ову област „упетљали” у прављење нове концепције и онда су на силу покушали тај предлог да прогурају кроз званичне институције.
– Потребно је формирати експертски тим при САНУ, у који би били укључени и стручњаци завода, привредне коморе, али и наставници ТИО. Тражимо и да се обезбеде савремени кабинети јер школе нису опремљене – рекао је Попов.
Он је истакао и да то не значи да су наставници ТИО против реформе, напротив, и као пример спорости промена навео да је важећи норматив за опремање кабинета за техничко и информатичко образовање писан још 1987. године. Ту се помињу „музејски” предмети попут графоскопа и дијаскопа, у школама одавно превазиђени.
Др Стеван Јокић из Института за нуклеарне науке Винча, који је био иницијатор пројекта „Рука у тесту”, који 2003. уведен као изборни предмет у школама широм Србије, сматра да је данашњим клинцима потребна другачија школа.
– Деца у школи су „палчићи”, углавном све раде с два палца на мобилном телефону, свако дете све информације има у џепу, окренути су култури екрана, гледају слику две секунде, а одговор траже за 15, она буквално живе у виртуелном свету и ако ми наставници то не поштујемо, нећемо моћи да комуницирамо с њима. Ми смо им усадили да уче напамет, уместо да се придржавамо оне реченице „да је боља употребљива него пуна глава” – рекао је др Јокић.
– Тачно је да деца данас доста користе рачунаре, али не за учење. Такође често чујемо да информатика није могућа без рачунара, што није тачно. Нови светски тренд који је кренуо с Новог Зеланда показује да је ученицима у нижим разредима могуће пренети знање без коришћења рачунара – рекао је др Ђорђе М. Кадијевић из Института за педагошка истраживања.
Било је и других учесника у расправи који су заступали став да настава информатике у нижим разредима може да се организује без рачунара – довољни су табла, креда и мотивација…
Чуло се и да 80 одсто онога што професори науче на факултету застари док дође време да се пренесе ученицима, а да за преосталих 20 одсто професор чак и није потребан, јер ђак има могућности да све сазна а да не изађе из своје собе. Многи говорници су рекли и да је потпуно небитно који ћемо модел школе усвојити, битно је да се деца активирају, уместо да 95 одсто времена на часу седе и слушају наставника.
 
Информатика у моделу школе „3+3+3”
У образовном систему типа 3+3+3 информатика се може укључити као општеобразовни предмет од првог разреда. Прве три године предмет би био кроз разредну наставу и учило би се о информационо-комуникационим технологијама на најопштијем нивоу. Следеће три године информатика би била у виду предметне наставе кроз конкретне примере, а последња три разреда би била флексибилна: сви ученици би имали обавезне садржаје информатике, али и могућност избора додатних области. Овај предлог у САНУ су заступале мр Биљана Марић из Хемијско-прехрамбене технолошке школе и и Бојана Сатарић из Средње школе за економију, право и администрацију из Београда.
Аутор: Сандра Гуцијан
Извор: Политика