Законе о инклузивном образовању Србија има још од 2009. године. То смо све лепо написали. У званичним документима пише да свако дете са сметњама у развоју има право на редовно образовање, да школе морају да израде индивидуалне образовне планове, да стручне службе пружају подршку. Међутим, кад прођете кроз стварне учионице и разговарате са родитељима, наставницима и стручњацима, слика је сасвим другачија.
Ствар среће, не система
„Инклузија је код нас, а како чујем од других родитеља и у свету, нажалост, ствар среће – да наиђете на праве људе у право време“, каже Јелена Шебез Инић, мајка дечака са аутизмом, у разговору за Јавни сервис. Ова једна реченица изгледа најбоље описује стање инклузије у Србији. Није битно шта пише у закону – битно је да ли ће вам се посрећити са учитељицом која има времена, воље и знања да ради са вашим дететом.
Породица Инић је прошла кроз три школе пре него што је нашла ону праву. Прво искуство било је дискриминација, што их је гурнуло ка специјалној школи, где су, иронично, запослени само потврдили да је Луки место у редовној. У трећој школи наишли су на „учитељицу која није имала времена за количину папирологије која прати инклузију.“ Шта је Јелена онда радила? „Ја сам се бавила академским делом – прилагођавала градиво, спремала материјале, писала наставни и педагошки план, радили смо домаће задатке.“
Чекајте мало – то значи да је мајка обављала посао који би требало да обавља школа? Да, управо тако. И она није сама.
Како смо ушли неприпремљени
Проблем је што је Србија у инклузију ушла брзоплето, без основне припреме. Како је један просветни радник објаснио на форуму Б92: „Сам процес инклузије је траљаво почео, лоше вођен и наравно да имамо овакве проблеме неприхватања инклузије.“
Словенија је, много паметније, седам година провела у припреми пре него што је увела инклузију – свака школа је запослила дефектолога, педијатра, логопеда и направила тим људи који ће радити са децом.
А шта ми радимо? Како каже један наставник са портала Клотфркет: „Нас су тек тако бацили у ватру. Угао посматрања државе ми је, по обичају, нејасан.“
Где су дефектолози?
У целој причи о инклузији постоји једна апсурдна чињеница: специјалних едукатора-рехабилитатора (бивших дефектолога) у редовним школама готово и нема. У траговима, такорећи.
Процес је покренут наопако: увели смо инклузију, уписали децу са посебним потребама у редовне школе, а онда… ништа. Школе немају стручњаке. Наставници нису добили адекватну обуку – или тачније, како родитељи истичу: „на тзв. едукацијама наставници нису научили ништа.“
Једна учитељица је морала да остане у учионици током свих одмора јер дете са посебним потребама није смело бити остављено само. Ко ју је замењивао да оде у тоалет? Колеге, по доброј вољи. Да ли је имала дефектолога који би преузео бригу о детету? Не.
Папирологију пише мајка
Индивидуални образовни план (ИОП) је обавезан за свако дете које је на инклузији. То би требало да буде стручно осмишљен документ који праве педагог, психолог, учитељ и дефектолог. У пракси? Као што смо видели, постоје чак и ситуације где мајке саме прилагођавају градиво, пишу наставне и педагошке планове јер учитељи заиста и објективно немају времена за папирологију.
Дакле, са једне стране имамо родитеље који образовни систем доживљавају као чаробњака који ће све решити, а са друге наставнике који су преоптерећени, без адекватне обуке, и без стручне подршке.
Нема термина, нема помоћи
Проблем не почиње у школи – почиње много раније, када родитељи покушавају да добију било какву помоћ. Према проценама стручњака, у Србији око 60.000 деце узраста до 6 година има потребу за услугама ране интервенције. Логопеди, дефектолози, дечји психијатри – сви су пребукирани месецима унапред.
Родитељи са својом децом завршавају у приватним ординацијама. АКО то могу сви да приуште. Чак и кад дете добије дијагнозу, пут је трновит.
Број деце расте, систем стагнира
Број деце са сметњама у развоју је у сталном порасту. Према подацима Републичког завода за статистику, у школској 2023/2024. наставу према ИОП-у похађало је укупно 20.596 ученика. Аутизам је у Србији у великој прогресији – на 68 деце рађа једно аутистично. Процењује се да у Србији има између 30.000 и 60.000 особа са аутизмом.
Проблем лежи у традицији улагања у сегрегирани систем специјалних школа, без развоја сервиса подршке у заједници. Као што извршна директорка МДРИ-С Снежана Лазаревић објашњава: „Прво, да породицама деце са сметњама у развоју мора да буде доступно и приступачно све оно на шта и друга деца имају право: прегледи лекара у најближем дому здравља, вртић, јаслице, школа, уопште образовање.“
Они који успеју упркос систему
Ипак, има и светлих примера. Лука Инић је у трећој школи коначно нашао разумевање: „Заиста су слушали које су његове потребе, желели су да чују. Померали смо границе заједно. Прилагођавали су градиво, а ја сам била максимално активна у моментима када они нису могли, јер када видите да неко заиста жели да помогне вашем детету, онда ни вама као родитељу није ништа тешко – то је инклузија.“
Разлика између прве и треће школе? Људи. Добра воља. Посвећеност. Али то не би смело да буде ствар среће. Не би требало да родитељи мењају три школе док не нађу ону где ће њихово дете бити прихваћено. Не би требало да мајка пише педагошки план уместо стручног тима. Не би требало да учитељица не сме да оде у тоалет.
Шта даље?
Инклузија у Србији постоји на папиру. У учионицама постоји хвала људима који, упркос свему, дају све од себе. Али систем? Систем је траљаво постављен и лоше вођен.
Школе немају дефектологе и логопеде. Домови здравља немају термине. Наставници нису обучени. Родитељи су препуштени сами себи – они који имају новца плаћају приватне третмане, они који имају снаге и знања сами пишу ИОП-ове, а они који су у најлошијој позицији често одустају.
Према подацима из 2024/2025, у школама за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом наставу похађало је 3.494 ученика. То су они који су завршили ван система инклузије – можда јер су родитељи проценили да ће им бити боље тамо, можда јер нису имали среће да нађу праву школу, можда јер су једноставно били преморни да се боре.
Док год је инклузија „ствар среће“, неће бити права инклузија. Док год се родитељи брину хоће ли наићи на доброг учитеља, док год се педагошки планови пишу код куће уместо у школи, док год дефектолози постоје само у закону – дотле ћемо имати инклузију само на папиру.
Као што је једна мајка са форума Клотфркет написала: „Не знам ко је у оваквом систему и начину примене инклузивног образовања на добитку. Мислим на прави, мерљиви добитак и напредак. Немам ту вагу за прецизно мерење. Знам само да је и по ту децу и по њихове родитеље увредљиво то што су наставници бачени у ватру, са недопустиво мало припреме, суштински потпуно неспремни.“
И то је, нажалост, најпрецизнији опис стања инклузије у Србији данас.