Сунце залази. Отпевали смо последњу песму, прочитали последњу причу, и ушушкала вас 15. пут. Дан се ближи крају и несвесно испуштам уздах олакшања. Од тренутка кад устанете из кревета, почињем да ишчекујем време за спавање. Још два сата. Још сат, још пола сата. Кад легнете, за мене почиње посао. Покупим играчке, оперем судове, пеглам. Онда, ако остане времена, опустим се. Узмем ћебе, грицкалице, даљински, ушушкам се поред вашег тате и пустим неки романтичан филм. То је мојих пет минута. И пре него што се филм заврши, снага ме изда, очи почну да се склапају и само тренутак пре него шта заспим, запитам се „Јесам ли их данас довољно волела?”
Видите децо, дан пролази брзо, али сати се вуку и трају као године. Знам да не разумете зашто ме само начин на који изговарате „мама” понекад избаци из такта. Знам да се наљутите кад не испуним обећање, кад вам променим планове, кад не испадне све како је требало. Знам колико тешко подносите кад заборавим да тостирам хлеб пре негo што га намажем путером и џемом.
Покушавам да пронађем разумевање јер ти вероватно ниси хтео да седнеш сестри на стомак. Два пута. У року од 20 секунди. Али, истина је да не успевам. Толико пута. Сломим се и плачем. Шаљем љутите поруке вашем тати говорећи да с посла изађе тачно у пет и ни секунд касније. Растужим се, а не умем да објасним зашто. Наљутим се и тешко ми је да то сакријем. Осећам се усамљено, несигурно, нервозно и понекад кажем ствари које не могу да повучем, а дала бих све да могу.
Зато, кад стигне крај дана, дана који никад више нећу моћи с вама да поново проживим, ја прођем у глави све детаље, добре и лоше тренутке, и запитам се „Јесте ли се осећали довољно вољено?” Оног тренутка кад заспите, готово потпуно заборавим све моменте нервозе, лудила и љутње које сам тог дана осетила. У том једном тренутку, хаос се заврши, настане тишина, а ја одједном пожелим да вас пробудим и кажем да не бринете, да сте и данас били добри!
Надам се да сам вас данас довољно волела. Надам се да сваког дана знате и осећате колико вас волим и да ништа, али баш ништа не можете да урадите или кажете па да се то промени. Надам се да успевате да видите кроз моје сузе немоћи и љутње – колико сам поносна на вас. Ви сте најбоља ствар коју сам постигла у животу. Волим вас до лудила и надам се да то знате. Не само онако, кад се све заврши, већ и у тренуцима највећег беса и фрустрације.
Јесам ли вас данас довољно волела, децо моја? Надам се да јесам…
Извор: www.kristenlavalley.com