Звучи помало театрално, неко би рекао и патетично. Али баш то што смо повезаност у породици, показивање љубави и носталгију за неким временима кад смо се више гледали у очи прогласили патетиком, отуђило нас је.
Није више ни чудно ни необично да тинејџер вечера сам док је тата на фудбалу с другарима, а мама на пилатесу. И тако вече за вечери. Ако су родитељи и код куће, није чудно да тинејџер има слушалице у ушима или да скролује док вечера не обраћајући пажњу на свет око себе. Родитељи 21. века доста су спустили критеријуме, па можда мисле ”бар је ту, с нама”…
Не причамо напамет и нисмо заглављени у прошлом веку. Студија коју је још 2004. спровела Марла Аисебнерг, професор педијатрије на Универзитету Минесота, показала је да она деца и тинејџери који најмање три пута вечерају у породичној атмосфери, са својим родитељима, показују знатно мањи проценат дијагноза анксиозности и зависности. Ту се, наравно, уопште не ради о храни. Не. Заједнички оброк заправо је онај тренутак, оно место на ком тинејџеру до мозга и срца стиже порука – ниси сам.
Друга ствар коју је иста студија показала је још важнија. А то је да није реч само о том заједничком седењу за вечером. Важније је како породица комуницира за то време. Ако је вечера више као ислеђивање или гомила питања праћена критиком, мозак тинејџера ће је перцитирати као ”небезбедно место”. Неће се њој радовати и чак ће се трудити да избегне ту непријатност кад год може.
Али, ако се трудите да макар део разговора за столом буде о животу и дешавањима у њему, без осуде, а не о постигнућима и томе колико сте задовољни или незадовољни резултатима детета, е онда почињу да се формирају дигурне везе, а дете на те моменте заједничког оброка гледа као на безбедну зону, на место где ће се опустити након свега што га је притискало тог дана.
Упамтите, тамо где тинејџер осети да има места за дијалог, створиће се и простор да се изгради поверење.
Значај заједничког оброка за тинејџере истраживали су многи. Несумњиву добробит ове здраве навике показао је и Универзитет Колумбија који је управо издао извештај под називом Значај породичне вечере, где је описан јасан образац – што чешће тинејџери вечерају са својом породицом, то ређе упадају у ризичне ситуације и показују ризична понашања. Макар та вечера трајала 10 минута. Значи.
Јер није реч о трајању, већ о структури: без уређаја, неколико питања која немају везе са школом и неки мали ритуал који се понавља, попут ”шта ти је данас било бар малко боље него јуче”? Ови микро-ритуали стварају један сигуран ритам који постаје њихово унутрашње сидро и сигурност.
Свака вечера током које сте заједно и потпуно присутни једна је цигла у зиду оних навика које желите да изградите у својој породици и стварања модела у ком блискост није привилегија већ природно стање.
Кад само седнете крај свог детета и кажете ”шта ти је данас било тешко”, без осуде, ви стварате једну трајну, нераскидиву везу поверења и блискости.
Један заједнички оброк, три или четири пута недељно, може буквално спасити ваше дете. Погледајте мало тај календар и пронађите време. Нема тог тренинга, кафе или третмана који су важнији.
