На слагање деце утиче не само разлика у узрасту већ и особинама личности, међусобно уклапање, пол, атмосфера у породици, очекивања околине, а пре свега начин васпитања. Разлика између двоје деце у великој мери зависи од искустава у примарној породици, ако је оно генерално позитивно та разлика ће бити доживљена као најбоља, чак ће се прижељкивати исти однос полова.
Мотивација за трудноћу може бити адекватна (аутентична жеља за добијањем детета) или мање адекватна (учинити то због неког или нечег другог: биолошког сата, старијег детета, мужа, фамилије, друштва, „синдрома празног гнезда“ (старија деца су се осамосталила), да се сачува брак, не иде на посао, учврсти веза са новим партнером (да поред „његовог“ и „њеног“ детета добију биолошки заједничко) и сл.). Код неаутентичне мотивације су чешћи озбиљнији психички проблеми после порођаја.
Ако је жена имала тежак порођај или је период после њега доживела трауматично (услед сепсе, тешке анемије, спонтаног прекида трудноће, болести детета, али и неслагања супружника, мешања фамилије, претећег развода, утицаја примарне породице (неслагања са братом или сестром), може се јавити страх од порођаја који није био присутан пре првог детета, па је пожељно посећивати психолога. Психотерапијом се освешћују разлози блокаде и прорађују базични страхови. Партнери треба да дају себи довољно времена за учење најважније животне улоге и да се међусобно подржавају, јер нису само родитељи. Иако је тешко „поручити“ друго дете, углавном је већи стрес када друга беба порани, него ако се добије касније, што партнери саопштавају на психотерапији, а јавно тврде да су баш тако желели.
Већина гинеколога сматра да је жена биолошки најспремнија за прву трудноћу око 25. године, када је већа могућност зачећа а мањи проценат болести које узрокују неплодност. Они препоручују да се након природног порођаја убрзо затрудни, док су карличне кости размекшане од хормона што олакшава наредни порођај. Разлика од минимално две године се препоручује након царског реза. Хормони који се луче у трудноћи имају другачију улогу од оних који производе мајчино млеко, а сам процес дојења контрахује материцу што негативно утиче на нову трудноћу. Педијатри се залажу за већу разлику да би старије дете било дуже дојено (Уницеф препоручује две године дојења).
Неки родитељи преферирају мању разлику између деце (сличнија интересовања код деце приближног узраста, али је физички напорније и већа је могућност љубоморе због поређења), а неки већу (максимално појединачно посвећивање деци, физички спремнији за улазак у наредну трудноћу, мања могућност љубоморе, али теже упућивање једног на друго дете). Разлика од годину дана се углавном „деси“ због непознавања физиологије (жена може да затрудни и док доји).
Иако је најчешћа разлика око три године, истраживања показују да је управо код разлике од 2 до 4 године највећа љубомора нарочито између деце истог пола. Дете је тек почело да формира свест о себи а већ мора све да дели, а и објективно су чешће ситуације које провоцирају љубомору.
Разлика од 4 године је изузетно незгодна због две истовремене развојне кризе. Исте године је полазак једног детета у први а другог у пети разред основне школе, пети основне и први средње, први средње и упис на факултет, што тестира капацитете родитеља и знатно ремети породични мир.
Разлика око 5 година се показала као најбоља. Старије дете је свесно своје позиције у породици па ако се правилно поступа биће поносно што је добило млађег брата или сестру, а код разлике од 7 година подизање деце је као да су два јединца јер је старије потпуно формирано. Међу децом више постоји однос хијерархије него сарадње, што се може пренети на каснији избор партнера: на пример старија сестра обично проналази незрелије партнере а млађи брат доминантније партнерке. Код разлике 7година подизање деце је као да су два јединца јер је старије потпуно формирано. Међу децом више постоји однос хијерархије него сарадње, што се може пренети на каснији избор партнера: на пример старија сестра обично проналази незрелије партнере а млађи брат доминантније партнерке.
Мању разлику између деце свесно праве парови који имају значајну помоћ у обављању кућних послова и/или чувању деце, као и финансијску, они се пре одлучују и на већи број деце.
Право време за дете је када партнери аутентично то пожеле не због некога и нечег другог, већ тако осећају дужи временски период. Свака разлика има и предности и недостатке. Иста узрасна разлика је некоме премала, а другима превелика, а како ће се деца уклопити зависи првенствено од начина васпитања и припреме старијег детета на новог члана која треба да се започне пре трудноће. Дете треба да учествује у бирању имена, собе, ствари, да помаже, да полазак у вртић буде или знатно пре или после рођења бебе, да живот са бебом што више личи на пређашњи, да се старијем детету не ускрати ништа што је раније практиковало (летовање, зимовање, хоби).
Право време за следеће дете је када су родитељи спремни не да поделе љубав на више деце, већ да је умноже, јер од љубави се најслађе расте.
написала: Јасна Булајић-Степановић, психолог-психотерапеут, психолог Менсе Србије, јаснаб@менса.рс
Извор: http://www.pharmamedica.rs/