Као што можда већ знате, наш портал је у сарадњи са психологом Сунчицом Јовановић покренуо нову рубрику под називом Питајте психолога, у оквиру које ћемо одговарати на ваша питања и недоумице које се тичу развоја деце. Велики број питања је стигао, нисмо сигурни да ћемо успети свима да одговоримо, али смо питања бирали према приоритету, али и према томе која се врста проблема често понављала, па је већем броју родитеља потребан одговор.
Једно од првих питања које је стигло поставила је мама са необичном породичном ситуацијом, где је њена осмогодишња девојчица расла само уз њу, али је од 6. године тата поново део породице, као и његов од девојчице старији син који има развојних проблема.
„Трудила сам се увек да јој надоместим тату и ствари које ја нисам имала у мом детињству, а она увек имала и контакт са својим оцем. Стицајем околности, сада смо поново породица. Преселиле смо се у другу земљу због њега, али моја ћерка каже да је овде несрећна, да нема пажњу од њега и на све начине тражи да му буде интересантна. Дечак, супругов десетогодишњи син је аутистичан и проводи већину времена са нама, али мојој ћерки понекад смета, не може да схвати да је он другачији и буде љубоморна.
Она је јако интелигентна и осећајна девојчица и кад јој објасним каже да разуме и буде јој жао, али након неког времена поново се вратимо на старо. Ја као мајка се осећам као да морам да се делим на пола не би ли свима удовољила. Јако ме брине њен даљи развој и шта да учиним да моје дете има осмех на лицу, како да се поставим?“
Одговор психолога
На ова питања је тешко дати одговоре јер недостаје још много детаља у вези Ваше приче и покушаћу да помогнем овим путем колико могу.
Улога родитеља нам, да ли из претходних генерација, да ли из наших ставова, намеће саветодавну улогу, која ретко када има ефекта ако пре тога не покажемо деци да их разумемо. И то би било лако да у пракси није тако тешко.
Прво, морамо бити свесни да децу и друге људе не разумемо док са њима не попричамо интимно – што значи уз исказивање и размену својих осећања, страхова и забринутости. За почетак поставите пар питања и слушајте одговоре на њих, не претпостављајте, чак иако знате шта ће дете рећи, битно је да оно то и каже. Шта је то љути код тате? Шта је то љути код брата? Шта је то људи код мајке? Шта јој недостаје? Шта би она волела да је другачије? Шта би променила? Шта жели? Шта јој смета? И одмах након добијања одговора, немојте ништа рећи, ништа саветовати, ћутите и слушајте, загрлите ако осетите потребу. Затим, поделите и Ваша осећања и забринутост поводом настале промене у породици и пресељења, реците шта је Вама било тешко, шта сте се бринули итд…
Тек након оваквог тренутка, дијалога, дељења искуства, зближавања, осећаја да нисмо сами у свом унутрашњем свету емоција, можете рећи Ваш став, жеље и намере у вези са свим. Све што Вам је ћерка рекла да јој се не свиђа, не значи да то треба да промените или услишите, значи само то, да на та осећања има право а Ваше поступке јој образложите због чега сте донели важне одлуке за обе.
Показати некоме да га разумемо не значи рећи: ”Разумем те”, значи ставити се у његову кожу, погледати свет из његових ципела и то рећи. “Видим да ти је тешко што је брат често ту, да ли ти је досадно да се играш са њим? Можда ти је напорно?”. Она може рационално да схвати разлику у потребама између њих двоје, али са пуним правом осећа и многа друга осећања, љубоморе на пример, јер јесте изгубила неко време које је са мајком проводила, своје навике, своје друштво и још много тога од очекивања из односа са оцем. И тај процес ће да траје неколико месеци најмање. Најбитније је да има осећај да су њена осећања битна, да су њене жеље уважене иако не и испуњене.
Психолог Сунчица Јовановић
Овај одговор може користити свим родитељима који се суочавају са проблемом љубоморе код деце. Љубомора је нормална емоција, а од начина на који јој приступамо и од тога како поступамо с љубоморним дететом зависи колико ће се брзо дете адаптирати на ситуацију и разумети како да се бори са негативним осећањима.