Син моје пријатељице, Александар, има 13 година. Док је био у основној школи, Алекс, који сада има 13 година, био је отворена књига. “Ако би се десило нешто добро, ми бисмо за то знали; ако би се нешто лоше десило, и то бисмо чули.” често је умела да каже. Али, у седмом разреду, ушао је у „фазу“.
“Кад бих питала, ‘Како је било у школи?’ одговор би био ‘Ех…’ ” Од оног причљивог дечака постао је интровертан тинејџер. „Одједном смо престали да будемо део његових свакодневних проблема и догађаја то нам је тешко пало.”
Тинејџерима је потребна родитељска подршка исто као млађим основцима, ако не и више, али у периоду уласка у адолесценско доба, стратегије комуникације које су родитељи до тад примењивали могу лако престати да дају резулатате.
Ево неколико начина који можете остати повезани са својим тинејџером док траје та фаза ћутљивости и одбијања.
Научите да разумете развојну фазу
Ваш тинејџер полако престаје да буде дете и једна од манифестација ове промене је и то да жели да буде самосталнији и да мање информација дели с родитељима јер је за њих то „детињасто“. Дете које се чешће него раније повлачи у своју собу је у нормалној развојној фази и родитељ због тога не би требало да се осећа и увређено ни одбачено.
Осим тога, великом броју деце је после школе потребно време да се „поврате“. Није ствар у томе да не желе да разговарају с родитељима, већ не желе да разговарају уопште. Једна од најчешћих грешака које родитељи праве је та да, чим дете дође из школе, ка њему полети бујица питања. Родитељ је у том тренутку заинтересован и жели да прича, дете жели да се одмори. А касније за вечером, кад је дете расположено за разговор, родитељ је обично заокупљен нечим другим…
Мале ствари схватајте озбиљно
За тинејџере, чак и мали инциденти могу бити веома стресни. На пример, кад се лепо васпитано и добро дете нађе у групи тинејџера који крену да исмевају неког, тешко је правилно реаговати. То добро дете, ако се супротстави групи, ризикује да и само постане предмет исмевања.
Ако ваше дете из школе дође под стресом и несрећно због неке овакве ситуације последње што треба да урадите је да му говорите како су то смешне ствари, како није за бригу, како је без везе да се због тога нервира. А шта треба да урадите? Да се присетите својих тинејџерских дана и тога како сте се осећали у сличним ситуацијама, да пажљиво саслушате и нити једном детету не кажете да не треба да се нервира. Испричајте своју причу, па кад схвати да су то проблеми са којима се и мама некад сусретала, а опет је испала тако супер, сигурно ће и вашем детету бити лакше…
Пронађите неутралну зону
Један од митова који се везује за тинејџере је да они воле драму. Они је заправо мрзе. И дефинитивно не желе да се суоче са родитељима уз драму. Пре него што уђете у разговор са својим тинејџером размислите добро да ли сте у том тренутку спремни за неутралан или подржавајући тон или сте се наоштрили да критикујете.
Адолесценти су страшно осетљиви кад осете, макар само мало у тону својих родитеља било који знак неодобравања. Тако да, ако прилагодите тон, мимику и гестове, посветите им пажњу и не пођете увек од тога да ви све знате боље од детета, имате много веће шансе за један конструктиван разговор. И да не заборавимо – једна од фраза која ће вам сигурно затворити сва врата комуникације са дететом је и „Јесам ти лепо рекла?!“
Јасно дајте до знања да је ваша љубав БЕЗУСЛОВНА
Многи тинејџери пролазе кроз фазу када верују да нису довољно добри, успешни, паметни, лепи. Када себе виде у неком потпуно новом светлу. То има јако лош утицај на њихово самопоуздање и осећај да су безусловно вољени од стране родитеља у тим моментима може бити линија која ће их спречити да оду неким погрешним путем.
И кад вам се дете пожали или пожели да разговара о некој теми, молим вас, немојте никад рећи „Ти си још превише млад да би то знао.“
Ако је дете скупило храброст да вам се обрати са неким проблемом, то значи да очекује да му кажете: „Ми смо ту за тебе, без обзира на све.“
Немојте им затварати врата да затраже помоћ
Тинејџери су веома често и сами себи енигма. Можда неће умети ни да препознају да су депресивни или да им треба помоћ. Зато имамо један савет за вас – Никад их не питајте „Је л’ све ок?“ Јер ће увек рећи да јесте, а то је највећа тинејџерска лаж. И после тога ће им бити теже да вам се обрате за помоћ. Боље је да кажете: „Нешто си ми данас нерасположен. Дођи да мало причамо.“
Експериментишите са различитим начинима комуникације
Разговор није једини начин да се с неким повежете. Пронађите заједничка интересовања. Фудбалска утакмица, одлазак у позориште, слушање музике могу бити одлична полазна тачка за добар разговор.
Замислите да дете јако жели да оде на неки концерт који вама не звучи занимљиво. Ако покушате и одете заједно, то ће вам отворити многа врата када је у питању разговор о другим, важнијим темама.
На свађу и непрестано кукање гледајте као на шансу за повезивање
Сигурно сте већ приметили да тинејџери много кукају и да се стално жале и да им ништа не одговара. Али, то је њихов начин комуникације. Тако нам они причају о свом дану. Уместо да их критикујете што се вечито нешто жале, дозволите да им тај комад разговора буде издувни вентил и слободно питајте: „Да ли желиш мој савет или само желиш да ми испричаш?“
Дете које се жали заправо само избацује из себе „психолошко смеће“ тог дана и онда му је лакше да у следећи дан уђе растерећен.
Слично томе, кад се дете с вама расправља, то само значи да вас поштује и да му је битно шта мислите.
Дакле, могуће је повезати се и остварити комуникацију и са најзатворенијим тинејџерима, све док поред својих, поштујете и њихова правила.
Приредила: А. Ц.
Извор: Зелена учионица / Washington post