Аутор: Misha Mashina
Када немаш мозга, а и даље мислиш да мислиш
Актуелна премијерка Србије, Ана Брнабић, наставља спрдњу на рачун наставника у Србистану. Далеко од тога да у просвети нема проблема (први проблем је сама влада, па потом министарство… да не набрајам) – али сада је и она преузела корбач и умислила да има шта паметно да каже на тему. Не знам који јој је наслов писменог задатка био, али сигурно није садржао појам „критичко мишљење“.
Елем, каже драга премијерка: „То је сектор где прво треба да се уведе оцењивање квалитета и учинка“. Неко би рекао да провера квалитета креће од учинка и диплома чланова владе, али ја нисам такав. За то ће им неко други једног дана судити. Оно што мене овде занима јесте домет мишљења драге Ане.
Како мерити учинак рада наставника?
Пера обућар прави, гле чуда, обућу. Нека Ана му једног дана каже да жели уникатне ципеле, екслузивније од оних које је носила бивша председница: са тачно 4510 шљокица, пар ситних везова црвеним концем и штикле висине Вулиновог самопоуздања. Пера направи најбоље што може и та нека Ана му каже: „Не, није довољно добро, платићу ти по учинику… што је свега 350 евра. Да је боље, платила бих ти чак хиљаду!“ Шта ће јадни Пера – каже „важи“ и покуњено настави са стручним усавршавањем.
За то време, мали Ђокица иде у школу и нешто је слаб са правописом. Сада ће нека друга Ана да стави прст на чело и да се пита ко је и колико од наставника одговоран за такво стање вештина малог Ђокице. Да ли је одговоран наставник српског језика и књижевности? Но, не пише ли мали Ђокица и на другим предметима; није ли изражавање нешто што утиче и на оцене у, на пример, историји или географији? Да ли и ти поменути наставници могу да утичу на изражавање малог Ђокице? Да ли ће, стога, одговорност да деле једнако наставници књижевности, географије и историје? Но, шта је са екстерном евалуацијом („спољашњим вредновањем“ школа, за оне који нису на нивоу новоговорних заврзлама у просвети), разним просветним инспекторима, педагозима, психолозима, па и директорима – нису ли сви они одговорни за надзор над радом наставника, упућујући му практичне и смислене сугестије и тако утичући на „учинак“?
Зашто и ту стати – није ли мали Ђокица дошао из неке породице (и, гле чуда, од када је кренуо у школу – замислите – још увек има родитеље)? Хоће ли та нека нова Ана да ангажује службу за социјални рад, „екстерне“ педагоге и психологе, да би проверила колико се родитељи мешају у развој вештина малог Ђокице? Шта је са бабама и дедама – да ли само купују малом Ђокици телефоне за рођендан, или се понекад усуде да му купе (знам, страшно је и замислити!)… књигу? И онај комшија што пушта ТВ Пинк „до даске“ када види мило лице председника – не омета ли и он развој драгог нам Ђокице? Швалерка која тату одвлачи од породичних обавеза? Странка која мами не даје мира и одмора, већ је ангажује да пописује „сигурне“ гласаче, уместо да провери да ли је дете урадило домаћи из правописа?
На крају крајева, није ли ова наша мила Ана завршила неке школе овде и постала неко и нешто? Хоће ли сада, као успешна и узорна особа, лично да награди своје учитеље, наставнике, професоре?
Ох, можда је најбоље мерити „учинак“ по висини оцене коју мали Ђокица има? Но, шта кошта наставницу Марију да дели петице шаком и капом, а учитеља Мирка да се не меша у свој посао и пусти децу да сама себи уписују оцене? На крају крајева, ко зна – можда од малог насилника немуштог језика једног дана буде и неки министар?
Нешто ми се чини да „плаћање по учинку“ у просвети није идеја – већ, што би наши западни пријатељи рекли: brain-fart. А да смрди – смрди!
Аутор: Misha Mashina